Osobe koje pokušavaju da pronađu rešenje za lečenje svoje bolesti izvan granica naše zemlje često prate i administrativni problemi, tačnije problemi prevođenja medicinske dokumentacije. Krajem 2014. godine na Fejsbuku se pojavila grupa pod nazivom „Prevodilačko srce“ koja je ponudila pomoć besplatnog prevođenja dokumentacije, ali i sudskog overavanja. Ovu akciju pomoći pokrenula je Novosađanka Olgica Andrić, profesorka italijanskog jezika i književnosti, koja je takođe stalni sudski veštak za portugalski jezik i novinarka. Svojim zalaganjem okupila je oko 300 registrovanih prevodilaca vođenih istom idejom da pomognu onima kojima je to najpotrebnije.
Olgica Andrić diplomirala je italijanski jezik na Filološkom fakultetu na Univerzitetu u Beogradu, a 2013. godine završila je i specijalizaciju za stalnog sudskog tumača za italijanski jezik. Od studentskih dana do 2010. godine radila je kao novinarka u mnogim medijskim kućama. Danas živi i radi u Novom Sadu, a na početku razgovora za Univerzitetski odjek govori o osnivanju udruženja „Prevodilačko srce“.
– Ideja je došla sasvim prirodno, jer je ljudski pomoći ljudima u nevolji. Novi Sad je naizgled veliki, ali je u praksi mali grad, gde je velika verovatnoća da ćete znati kojem lekaru da se obratite kada ste bolesni, kog advokata da angažujete ako imate pravni problem, pa i kojeg prevodioca da kontaktirate za određene vrste prevoda. Tako mi se dešavalo da ljudi kojima je potreban prevod medicinske dokumentacije dođu do mene i takve prevode nikada nisam želela da naplatim. Budući da se uglavnom pomoć svodi na novac, jasno je da nismo u poziciji da uvek novčano pomognemo nečije izlečenje, ali možemo na ovaj način – prevodeći besplatno i donirajući deo svog vremena i znanja.
Budući da ste vi pokretačica ove inicijative, na koji način ste uspeli da animirate druge prevodioce da vam se pridruže?
– Hvala Bogu, puno je ljudi koji dele moje mišljenje i koji su rado pristupili ovom humanom projektu. Zanimljivo je da je u ovome više od 95 odsto žena i poneki muškarac. Zašto je to tako, bilo bi bolje da odgovori neki antropolog ili psiholog.
Koliko je teško probuditi humanost kod drugih?
– Definitivno jeste. Živimo u poluvirtuelnoj realnosti. Svet nije ono što vidite na televiziji, društvenim mrežama ili pročitate u novinama u frizerskom salonu. Ljudi često ne žele da vide stvarni svet koji nas okružuje i da razumeju probleme drugih. Osim toga, svi mi smo sumnjičavi sa razlogom, jer osim pravih ima i mnogo lažnih humanitaraca. Kako u moru takvih prepoznati ljude sa dobrim namerama? Rešenje je jednostavno: razmišljati svojom glavom, preispitivati sopstvene odluke i postupke, sagledati stvari iz ugla drugih ljudi i pomno posmatrati ljude i svet koji nas okružuju. Ne zatvarati oči pred onim što ne želite da vidite. Ako ste u stanju da to uradite, onda će vam biti jasno koliko je nebitno ako zakasnite negde jer vam je pobegao autobus, u odnosu na ozbiljne i veoma teške probleme poput bolesti, gladi, siromaštva, depresije i mnogih drugih.
Na Filozofskom fakultetu postoji veliki broj katedri za strane jezike. Da li kod studenata koji govore strane jezike primećujtete želju da pomognu?
– Bojim se da je ovaj angažman preveliki zalogaj za studente, jer se očekuje da savršeno poznaju strani i maternji jezik, kao i stručnu medicinsku terminologiju. Ali, odnekud se mora početi. Ukoliko žele da uče od starijih i stiču iskustva iz prevođenja, biće dobrodošli, baš kao i njihovi profesori čije bi znanje i iskustvo svakako bilo od pomoći i našem prevodilačkom timu. Činjenica je da se prevodilac ne postaje nakon završenog fakulteta, jer se na fakultetu ne stiče dovoljno znanja iz stručnog prevođenja, već posle godina i decenija iskustva. Često mi pišu studenti koje najviše zanima kako se postaje sudski tumač, jer veruju da je to vrhunac prevodilačkog posla, a ja se trudim da im odgovorim realno i bez iluzija, jer moraju biti svesni da iza svake „titule“ postoje godine rada, učenja i odricanja.
Kako komentarišete situaciju u kojoj se ljudi kojima je lečenje neophodno oslanjaju na humanost onih koji će za njih imati sluha i razumevanja, a ne na državu?
– Nepotrebno je komentarisati. Za utehu, nije samo kod nas tako već skoro na celom Balkanu. Kamo sreće da jednog dana zatvorimo udruženje jer neće biti potrebe da radimo ovo što radimo.
Iako je u fokusu vašeg angažovanja prvenstveno pomoć onima kojima je neophodna, reakcije na vaše udruženje nekada imaju i negativne konotacije. Šta dovodi do ovakve situacije?
– Dešava se da neki pljuju naš rad i angažovanje jer u ovakvoj vrsti prevoda vide profit. Svako ima pravo da misli i radi ono što želi u skladu sa svojim poslovnim i moralnim načelima. Po mom mišljenju, moralnije je raditi besplatno zarad pomoći bolesnima, nego po sramotno niskim cenama prevoditi za moćne i bogate koji stvaraju i poseduju veliki profit. Ipak, naglašavam, to je moj stav i ne želim da ga namećem drugima. Verujem da će uvek biti onih koji cene kvalitet i prave vrednosti, kao i onih kojima su bitniji neki drugi kriterijumi.
Podržali ste i akciju Centra „Živeti uspravno“, koja za cilj ima obezbeđivanje plata za personalne asistente. Sa vašeg aspekta, da li bi veći aktivizam i humanost potpomogli i boljem položaju osoba sa invaliditetom?
– Moram se vratiti na vaše pitanje o humanosti. Da, nekada nije dovoljno angažovanje, već se mora stvoriti novac. Kako ga stvoriti? Gde su te osobe na listi prioriteta na društvenoj lestvici? Kako animirati javnost da sagleda i tu vrstu problema? Mi smo konkretno ponudili da radimo prevode za privredna društva u zamenu za donacije na račun Centra „Živeti uspravno“. Mediji su preneli vest, svi koji čuju su oduševljeni, ali gde su oni što mogu da pomognu? Pa nema ih. Verovatno ta vest do njih nije stigla ili su je selektivno zaobišli. Svakako dosta prevodilaca se dobrovoljno prijavilo da urade i te vrste prevoda, ali je potrebno i da nam se jave naručioci koji su prepoznali i shvatili značaj akcije.
Izabrani ste u deset najboljih za nagradu „Naj žena“ za 2017. godinu koju dodeljuje „Blic žena“ i bili ste predloženi za Oktobarsku nagradu u Novom Sadu, ali je taj predlog bez obrazloženja odbijen. Koliko ovakva priznanja doprinose tome da ono što radite bude prepoznato i u nekim državnim institucijama, i da se na taj način bar malo poveća uloga države?
– Posebnu zahvalnost dugujem magazinu „Blic žena“ i podržavam to što rade, jer u mnogim drugim medijima prosto nema mesta za takve žene iz naroda. Prevodilačko srce za više od četiri godine postojanja nije imalo nikakvu priliku da se susretne sa državom ili njenim institucijama, osim obaveznih procedura oko registracije udruženja građana. Nismo se upoznali ni sa gradskim čelnicima, činjenica je da se o nama čak i u Novom Sadu jako malo zna, a to sam ustanovila kada sam pokušala da organizujem jednu komšijsku akciju baš za pomoć za personalne asistente.Većina ljudi me je bledo gledala i pitali su me šta je to. Ni sama nemam odgovore na mnoga pitanja, ne znam da li je dobro ili loše što je tako. Svakako, želim da kažem da je današnja tema samo jedan od aspekata moje profesije, te se nadam da će biti prilike da govorim i o drugim aspektima prevodilaštva i nastave stranih jezika.
Nema komentara