Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u školskoj 2022/23. godini na državne fakultete u Srbiji upisalo se više od 28 hiljada novih studenata. Brucoši se svake godine suočavaju sa istim ili sličnim problemima prethodnih generacija. Šta je uopšte fakultet, koliko je to ozbiljno, kako se uči, kako se sprema ispit? Gde mogu da nađem obaveznu, a gde dodatnu literaturu? Kako do stana ili doma? Gde se uplaćuju markice za prevoz? Možda je dovoljno samo jedno pitanje, kakav je studentski život?
U svakoj godini imamo brucoše i njihova očekivanja, ali i apsolvente, one koji su došli do kraja studija i njihove slike realnosti. Na sva prethodno postavljena pitanja jedine prave odgovore mogu nam dati upravo studenti, oni koji su se u prethodne, najmanje četiri godine, suočavali sa istim problemima.
Foto:Pixabay
Iz ugla studentkinje Jovane, sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, studentski život je težak, ponekad i bez perspektive.
- Šta ćeš toliko dugo da studiraš, šest godina, kad ćeš završiti, kad ćeš se zaposliti, kad ćeš se udati? Možda to sve i nisu toliko strašna pitanja kada bi faks imao neku pravu, višu svrhu. Fakulteti danas nude 5% prakse, 95% teorije. Realnost je da su većinom prve dve godine trošenje vremena, nema stručnih predmeta, informacije koje dobijamo uglavnom nisu korisne ni primenljive. Dok dođeš do ispita treba da završiš mali milion predispitnih obaveza i da samo sedneš i sve naučiš napamet. Da se ne lažemo, veliki je problem što danas studiramo po pet-šest godina i nadamo se konkretnom usmerenju, toga nema, to me i plaši. Posle šest godina i 75 ispita dođeš do svoje diplomice, apliciraš za posao, u mom slučaju ne znaš životinji krv da izvadiš,ali zato bez greške znaš ciklus trikarboksilnih kiselina. Šta da radiš? –Pre svoje prve plate unapred potpišeš otkaz i prijaviš se na biro.
Studentski život, ipak, ima svoje prednosti, a Jovana u tom kontekstu komentariše faktor samostalnosti koji je jako bitan,pa dodaje i da dobra organizacija igra ključnu ulogu.
- Mislim da svako društveno biće ima potrebu da se osamostali i stane na svoje šapice. Studiranje kao način života zna da bude izazovno. Ako živiš u domu ruski rulet je ko će ti biti cimer, tu naučiš da kompromis stvarno jeste ključ svega. Da bi održavao kontakt sa prijateljima takođe moraš urediti i unapred osmisliti svoj dan. Svakodnevica je nekada faks-dom-prodavnica-dom, što ume da bude monotono. Naravo učenije, da je sam koncept studiranja bolje osmišljen, da se ne studira po principu nekih kvazibolonja, mislim da bi i društveni život studenata bio mnogo bolji, ali šta je – tu je.
I studentkinje sa beogradskih fakulteta dele isto mišljenje i govore da se realnost umnogome razlikovala od očekivanja koja su prvobitno imale.
- Očekivanja su uglavnom bila ta da će mi fakultet približiti oblast koju sam izabrala da studiram. Donekle to i jeste bila realnost, ali mi idalje fali nit koja bi na kraju sve povezala i sistematizovala. Ideja je bila da produbim svoja interesovanja, ali još uvek osećam da zbog količine predispitnih obaveza i nedostatka vremena u tome nisam skroz uspela. Zbog iščitavanja obavezne literature često mi nije ostajalo volje da pronađem nešto van silabusa, sve je usmereno ka spremanju i izlasku na ispit. Od roka do roka i toliko informacija mislim da nisam mogla da održim svoju pažnju i da sam iz tog razloga dosta toga i zaboravila, kaže Maša Manojlovićsa Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Maša se slaže da je studentski život izazovan i da je stvaranje radnih navika od prvog dana nešto što može bar malo da nam pomogne, ali i da je za to potrebno mnogo strpljenja.
- Na primer, plašila sam se menze i hrane iz menze, ispostavilo se da menza nije smak sveta i da ako ustanem ranije da odem na doručak imam više vremena u toku dana, bolje raspoređujem svoje aktivnosti, te to preporučujem brucošima. Očekivala sam od sebe da ću imati bolje radne navike, ali sam tokom studiranja shvatila da to ne ide preko noći i da sve dolazi s vremenom. Sve u svemu, provela sam jako lepe četiri godine na faksu, sa novim prijateljima, učila sam družila se i zabavljala. Svi problemi bili su sastavni, ali i verovatno najlepši period mog života, zaključuje Maša.
Foto: Pixabay
Njena koleginica Milica Jocić smatra da svemu treba pristupati sa mnogo opuštenijim stavom.
- Fakultet i visoko obrazovanje imaju neke sistemske propuste koji su ustaljeni, ali mislim da treba što više pomoći sebi i voditi se činjenicom da fakultet nije bauk. Volela bih da mi je neko pre studiranja rekao da ne slušam starije generacije i da se oko nekih ispita ne nerviram toliko, to je moj savet. Profesori jesu ozbiljniji, ali ispadaju iz kalupa pa se treba voditi time, postoje pravila i treba ih poštovati, ali ne zavisi sve samo od studenata.
O sticanju samopouzdanja i suočavanju sa izborom fakulteta govori i Mihajlo Živković, student Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.
- Nadao sam se da će biti bolje od srednje škole, što se donekle i obistinilo. Meni je faks pomogao da steknem samopouzdanje, da se naučim nekim važnim radnim navikama, da naučim da organizujem svoje vreme, da cenim svoj rad i trud više nego ranije. Veoma je korisno pre svega to što na fakultetu možeš birati sa kim ćeš provoditi svoje vreme, nisi osuđen da gledaš iste ljude svaki dan, kao u srednjoj. To dosta utiče na psihu, a ona je najvažnija stvar koja se mora čuvati tokom studiranja. Što se tiče samog učenja, mislim da od početka treba da budemo svesni svog izbora i da se tako i ophodimo, učiti se mora! Iako ponekad sve može biti veoma naporno, stvarno se trudim da uživam koliko mogu i koliko stignem, kaže Mihajlo.
Posle četiri, pet ili šest dugih godina provedenih na faksu možda je sveopšti zaključak da treba pronaći svoju zonu komfora i na realan način postupati prema sebi. Od prve do poslednje godine prelazimo mnogo stepenica ali najbitnije je da iz svega izađemo zadovoljni. Zadovoljni samim sobom. S time se slaže i Kristina Mitrić, studentkinja prava na Pravnom fakultetu u Novom Sadu.
- Stvarno bih volela da sam se više i detaljnije raspitala o tome koliko ima da se uči i kako se uči, volela bih da sam to pitala nekoga ko je tad bio završna godina. Polazim od sebe, da me neko sada pita kako je rekla bih – Teško, ali podnošljivo. Lično sam neko ko se teško nosi sa neuspehom, stalno sam nabijala sebi neki tempo, mislila da kasnim, žurila negde. Sve da ispunim svoje, mamine, tatine ciljeve. Iz tog razloga volela bih da sam na vreme shvatila šta je ceo život naspram jednog ispita i čemu toliko kidanja.
Pomisao na sve ono što vas čeka možda jestrašna, ali bez brige. Iz ugla studenata vidite da je sve u suštini lako i da je potrebno samo malo više stprljenja, volje i koncentracije.
Nema komentara