Položaj osoba sa invaliditetom i zaštita njihovih prava u Srbiji unapređeni su donekle tokom poslednje decenije, ali još uvek postoji veliki broj prepreka u vezi sa ostvarivanjem pomenutih prava. Mali deo problema sa kojima se susreću lica sa invaliditetom je medicinske prirode, a veći deo se odnosi na sposobnost društva da razume i prihvati različitost kao stanje koje zapravo ne znači hendikep.
Često se može videti da mnogi mediji senzacionalistički izveštavaju o osobama sa invaliditetom. Takvi tekstovi sadrže notu tragičnog i žaljenja ljudi koji poseduju invaliditet. Na njih se ne gleda kao na osobu u celini, nego je u fokusu samo invaliditet.
Mediji neretko izražavaju i divljenje licima sa invaliditetom kada se oprobaju u svakodnevnim radnjama koje su za osobe bez invaliditeta sasvim uobičajene, kao što su vožnja automobila, samostalan odlazak do prodavnice, zasnivanje porodice, takmičenje u sportskim aktivnostima, i slično.
-Posedujem invaliditet od samog rođenja. Dok sam bila mala devojčica uvek sam zavidela ostaloj deci na tome što mogu da hodaju, da se igraju, da trče za loptom. Osećala sam se toliko odbačeno od celog sveta. To je naročito postalo izraženo u pubertetu. Na svu sreću, imam divne roditelje i njihove podrške i pomoći nikada nije manjkalo. Majka se trudila da mi pomaže u kući, a glavna pratnja napolju uvek je bio otac. Danas imam 27 godina, zrela sam i staložena devojka koja na invaliditet više ne gleda kao na prepreku u životu. Živim kao i svaki drugi čovek, jedina je razlika između mene i drugih ljudi u tome što oni mogu samostalno da hodaju, a ja ne. Ja vozim auto, imam emotivnog partnera, prijatelje, vodim slobodan i normalan život. Ne mogu opisati koliko budem besna kada u medijima pročitam tekst koji invaliditet opisuje kao najgoru i najžalosniju stvar na svetu. Pojedini novinari ne shvataju koliko to utiče na nas – izjavila je osoba sa invaliditetom koja u javnosti retko govori na ovu temu, te je zamolila da ostane anonimna.
Osobe sa invaliditetom su svakodnevno izložene različitim stereotipima i primorane su da se stalno bore za ostvarivanje svojih prava. Oni pripadaju veoma osetljivoj grupi društva i zato ne bi trebale biti marginalizovane ili izbačene iz njega. U zaustavljanju diskriminacije bitnu ulogu igraju mediji i njihov način izveštavanja o osobama sa invaliditetom.
Foto: Pixabay
Svakog dana se koristi širok spektar neadekvatnih izraza koji su namenjeni osobama sa invaliditetom. Dosta njih sadrži uvredljivu konotaciju. Mnoga istraživanja su pokazala da su se te fraze ukorenile i u domaćim medijima.
Istraživači koji se bave invaliditetom u medijima potenciraju saradnju između različitih udruženja namenjenim osobama sa invaliditetom i medija, kako bi se ustanovila ispravna terminologija prilikom medijskog izveštavanja na ovu temu. Mediji su ti koji imaju veliki značaj i uticaj na smanjenje diskriminacije u jeziku baš tom upotrebom prikladne terminologije za različite vrste invalidnosti.
Da su osobe sa invaliditetom višestruko diskriminisane u medijima potvrdila je i Jasna Grizer, novinarka koja piše za Portal o invalidnosti.
-Da bismo izveštavali o osobama sa invaliditetom, potrebno je da kao novinari te ljude posmatramo kao i sve druge, a ne da nam fokus bude na njihovoj invalidnosti. Ipak, svi smo svedoci da to u praksi nije čest slučaj. Mnogi mediji, iz nekog razloga, imaju potrebu da u prvi plan stavljaju vrstu invaliditeta i da svoje čitaoce pozivaju na sažaljenje i saosećanje – izjavila je Jasna i dodala da na invaliditet ne treba gledati kao na neku mučnu borbu, jer on to u većini slučajeva nije.
Mediji uglavnom indirektno pišu o licima sa invaliditetom, i to čine, na primer, kroz pitanja socijalne pomoći. Ali, retko gde se piše o stvarima koje su od direktne važnosti za njih. Pretežno osobe bez invaliditeta iz svoje perspektive govore o onima koji poseduju invaliditet. Jako je teško pronaći članak u kome osoba sa invaliditetom, u ime celokupne populacije, govori o njihovim životnim potrebama. Takođe, praksa je pokazala da se u dečijim emisijama ne pojavljuju deca sa invaliditetom.
Milica Veljković je korisnica invalidskih kolica i sa invaliditetom živi od svoje 16. godine, a danas je aktivistkinja i uspešna novinarka na Radio-televiziji Vojvodine.
-Mediji izgleda ne znaju da invaliditet u prevodu ne znači nesrećan život, borba, žaljenje. U to ne ubrajam primere dobre prakse, tekstove i novinare koji objektivno pišu o osobama sa invaliditetom. I naravno, one koji zaista stavljaju akcenat na probleme sa kojima se nosimo u društvu, a protiv kojih možemo svi zajedno da se izborimo i napravimo promenu. Često pročitam u novinama „Osobe koje žive uprkos svom invaliditetu...“. Ne, oni žive sa invaliditetom i to se ne sme zaboravljati.
Evidentno je da mediji imaju veliki uticaj na društvo. Nedostatak medijskog prostora predstavlja glavni problem kada je reč o osobama sa invaliditetom. Retki su primeri u kojima se ovim osobama daje medijski prostor, a kada se to i desi, dešava se kroz invaliditet, a ne kroz njihova postignuća tokom života. Veoma je bitno razvijati kolektivnu svest kako bi osobe sa invaliditetom postale ravnopravni članovi društva, a tome najviše mogu doprineti baš mediji.
Nema komentara