Fudbalski klub Totenhem nalazi se u zoni ispadanja u Premijer ligi, i postoje realne šanse da ih sledeće sezone gledamo u Čempionšipu, takmičenju koje su poslednji put igrali u sezoni 1977/78. Klub koji je prošle sezone igrao finale Lige Evrope danas izgleda kao tim bez identiteta i plana.
Nekada su navijači ovog kluba verovali da je finale Lige šampiona početak njihove dominacije evropskim fudbalom, a danas se pitaju kako je klub za manje od decenije od evropskog vrha stigao do borbe za opstanak u domaćem takmičenju.
Totenhemovi neuspesi nisu posledica jedne loše odluke, već gomilanja pogrešnih izbora i promašaja. Od trenerskih rotacija, preko loše strukturiranog kadra, do lošeg igračkog kadra.
Od odlaska Maurisija Početina, Totenhem je ušao u ciklus stalnih promena na klupi bez jasne ideje šta zapravo želi da bude.
Prvo je došao Žoze Murinjo, sa očekivanjem da će „pobednički mentalitet“ pretvoriti dobre igrače u šampione, ali se priča završila pre finala Liga kupa i bez ijednog ligaškog iskoraka koji bi opravdao rizik.
Posle kratke epizode Nuna Espirita Santa, na klupu je seo Antonio Konte, koji je bio predviđen kao dugoročno rešenje za vrelu klupu londonskog kluba.
Umesto dugoročne saradnje, sve se završilo u eksploziji frustracije. Konte je javno prozivao igrače da ne žele da igraju pod pritiskom, da traže izgovore i da je „priča Totenhema uvek ista“.
Angelos Postekoglu je doneo drugačiju energiju, i pre svega napadački fudbal koji je ipak ostavljao velike posledice po odbranu njegove ekipe, koja je rezultovala jako lošim rezultatima u ligi u kojoj je jedva uspeo da “preživi“.
Ironično, baš u sezoni u kojoj se raspao u ligi, osvojio je Ligu Evrope i doneo prvi veliki trofej Totenhemu posle 17 godina.
Nakon njega stigao je Tomas Frank, zamišljen kao trener koji će uneti disciplinu i stabilnost.
Umesto stabilnosti, bivši trener Brentforda nastavio je da tone sa Totenhemom i nakon 8 meseci na klupi vreme je bilo da se pronađe, još jednom, novi trener. Njegov naslednik je bio Igor Tudor, koji nije uspeo ni dva meseca da izdrži na klupi.
Kratka epizoda Igora Tudora dodatno je naglasila koliko je svlačionica „slomljena“. Već posle jedne utakmice, Hrvat je otvoreno govorio da igrači moraju da se pogledaju u ogledalo, promene navike i „postanu ozbiljan tim“.
Sada je vreme za Roberta De Zerbija da vadi kestenje iz vatre, ali je i on, u svojoj prvoj utakmici na klupi, zabeležio poraz.
Kristijan Romero je jedan od retkih koji karakterom pokušava da prodrma ekipu. Argentinac je emotivan, agresivan i spreman da ide glavom gde drugi neće nogom.
Ali kada i on, kao kapiten, krene da puca pod pritiskom, skuplja kartone, pa na kraju zaplače izlazeći sa terena u Sanderlendu, jasno je da teret prevazilazi snagu pojedinca.
Foto: Getty Images
Neuspeh Totenhema se ne meri samo porazima, već i načinom na koji se oni predstavljaju.
Većina bivših trenera i igrača govori istu stvar, a to je da se tim ruši na prvi ozbiljniji pritisak i da ekipa deluje kao da joj je najlakši izlaz da pronađe izgovor umesto rešenja.
Antonio Konte je otvoreno govorio da igrači „ne žele da igraju pod pritiskom“ i da je priča Totenhema uvek ista.
Igo Loris, legendarni čuvar mreže koji je 12 godina branio boje ovog tima, izjavio je da njegovi saigrači tokom najvećih momenata delovali kao da su zadovoljni time što su „samo tu“, umesto da veruju da tu pripadaju i da mogu da pobede.
Кombinacija nedostatka liderstva, stalnih rotacija i prevelikog broja „solidnih“ umesto vrhunskih igrača stvara svlačionicu u kojoj niko nije dovoljno jak da preokrene atmosferu.
Totenhem je ove sezone pogođen dugotrajnim izostancima ključnih kreativaca: Džejms Medison je praktično van stroja zbog teške povrede kolena, a pridružio mu se i Dejan Kuluševski koji deli istu muku.
Uz njih, duže periode odsustvovali su, ili odsustvuju: Ben Dejvis, Destini Udogi, Radu Dragušin, Dominik Solanke, Mohamed Kudus, Rodrigo Bentankur i još nekoliko standardnih prvotimaca, pa treneri retko imaju stabilnu „prvu postavu“ na raspolaganju.
Kada se sve spoji, razlozi za neuspeh mogu se svesti na tri ključne stavke: prečeste promene trenera bez jasnog plana, igrački kadar bez pravih vođa, te povrede koje su razbile i ono malo kontinuiteta što je postojalo. Ipak, nije sve tako crno za navijače “Pevaca” (pogotovo ukoliko Arsenal ponovo “prospe” titulu) jer je do kraja ostalo šest kola, a prvi iznad im beži “samo” dva boda.
Nema komentara