Grad Versaj nam je podario dva velika imena elektronske muzike - Air i Daft Punk. Iz samog Air-a je nekako iznedren Phoenix, koji su im služili kao prateći bend. Gitarista benda, Loran Brankovic, čak je davno pokrenuo kratkotrajni bend sa dvojicom iz Daft Punk-a. No, sve to uzevši u obzir, Feniks je uspeo da stvori priču za sebe i postane veoma uspešan. Njegovi članovi su Tomas Mars (glavni vokal, bubnjevi, perkusije), Dek d'Arsi (bas, klavijature, prateći vokali), Kristijan Macalaj (gitara, prateći vokali) i Loran Brankovic (gitara, klavijature, prateći vokali).
Foto: screenshot/spotify
Ovo je bio njihov četvrti studijski album, i želeli su da zvuči drsko, bez ikakvog viška. U samom naslovu dolazi do spoja klasične evropske muzike i pop kulture. Želeli su da spoje nešto istorijsko dodajući mu nešto novo, poput elektropopa. Sama pesma „Lisztomania” koristi izraz koji je skovao pisac Hajnrih Hajne kako bi opisao delirijum i histeriju publike koju je izazvao Franc List kad god bi nastupao (kasnije se ovo isto desilo sa Bitlmanijom). Tomas Mars ovde povlači paralelu između rane pop-histerije i sadašnjosti. Govori o kulturnoj opsesiji, površnoj slavi i traženju pažnje. Potrebi da budeš u centru događaja, i o tome kako to utiče na čoveka, kako ga menja i zašto bi to uopšte iko želeo.
Album je podeljen na dva dela. Prva polovina je ona preciznija, matematički doterana. Ovde dominiraju pesme „1901” i „Lisztomania”, gde su svi aranžmani utegnuti i gde nećete videti klasične akorde, već ponavljajuće deonice koje se prepliću kako bi bile deo jednog mehanizma. U drugoj polovini, gde se prelazi u „Love Like a Sunset”, dolazi do ambijentalnog zvuka sa instrumentima koji podsećaju na nemački krautrok (poput grupe Kraftwerk). Ideja je ta da slušalac sa brzih pop melodija pređe na sporije pesme i tako ploča dobije na tišini i dubini.
Želeli su da album nikako ne zvuči američki ili poput britpopa, već da naprave nešto više evropski, sa mnogo elektronike i bitova. Za takvu ideju je zaslužan pokojni Filip Zdar, koji je pre svega insistirao da bubnjevi i bas budu najagresivniji, a da ostatak instrumenata bude prozračan. Ta dinamika je i ostala, oni jesu sve svirali uživo u studiju, ali osećaj te modernosti elektro-bita je ostao. Za samo 36 minuta svog trajanja, ova ploča je uspela da spoji ove koncepte i napravi jedan plesni niz pesama.
Wolfgang Amadeus Phoenix je veoma poletan i živ, ali takođe ispod toga krije mnoge poruke. Od nesigurnosti, emocionalnih barijera i nemogućnosti komunikacije, do geografskih motiva Rima i američke kulture u pesmi „Lasso”. Njihova priča je oduvek bila takva. Od prvog albuma „United” su se prikazali kao zabavni pop-rok bend koji će nas možda naučiti lekciju ili dve, ali njihova muzika je uvek bila tu da zabavi. Zvuči nekako prosto, ali oni sebe ne shvataju preterano ozbiljno kao mnogi muzičari, već rade ono što umeju - da pišu pesme. Ovaj album im je i dalje najslušaniji, što i ne čudi imajući u vidu kvalitet zvuka i produkcije. Sa svojih skoro pola milijarde slušanja, „1901” je primer kako spojiti melanholiju (ili nostalgiju za vremenom u kom nismo ni živeli) sa jednim „keči” zvukom.
Nema komentara