Dvadeset prvo izdanje Festivala Internacionalnog Studentskog Teatra (FIST) održano je od 20. do 24. maja 2026. godine, kao i svake do sada, u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i pod sloganom „Utočište“. Ovaj vrlo jasno artikulisan umetnički koncept funkcioniše kao pokušaj da se kroz umetnost razume trenutak u kojem mladi umetnici iz celog sveta misle i stvaraju. Dakle, „Utočište“ nije samo simbolički okvir, već predstavlja odnos (i otpor) mladih prema sve surovijem i neizvesnijem svetu u kojem je sve veća potreba za prostorima u kojima je moguće misliti, osećati, delovati slobodnije i drugačije a mimo straha, pritisaka, i zadatih okvira.
U vremenu koje ne ostavlja mnogo prostora za kompromis, život u dvadesetim godinama postaje izazov sam po sebi. Kada se tome doda svet koji ne nudi jasnu sliku budućnosti, već svakodnevno proizvodi slike ratova, revolucija, nasilja, društvenog raslojavanja i sistemskog urušavanja demokratije, pitanje sigurnog prostora prestaje da bude apstraktno. Ono postaje pitanje opstanka, ali i pitanje zajednice: ko nas čuva, gde se povlačimo kada više nemamo snage, i da li umetnost može da bude mesto u kojem se, makar privremeno, ponovo uspostavlja smisao.
Upravo iz tog pitanja izrastao je glavni program ovogodišnjeg FIST-a. Tokom pet festivalskih dana, publika je imala priliku da vidi predstave koje su dolazile iz različitih kulturnih, političkih i umetničkih konteksta, ali ih je povezivala ista potreba: da se kroz pozorište progovori o borbama koje oblikuju savremeni trenutak. Teme ratova, migracija, ekologije, radikalizacije, protesta, identiteta, pripadanja, roditeljstva i odgovornosti ispitivale su šta danas uopšfite znači pronaći utočište.
Foto: Jelena Gavrilović
Glavni program otvorila je predstava „Non Place” iz Grčke, izvedena 20. maja na sceni „Mata Milošević” Fakulteta dramskih umetnosti. Već sam naslov predstave uvodi jednu od ključnih linija ovogodišnjeg festivala: pitanje prostora ne u fizičkom, postojanom smislu, već prostora kao metafizičkog osećaja. „Non Place” se bavi ratom kao nečim što savremeni čovek posmatra, konzumira, komentariše i filtrira, najčešće kroz medije. Rat se pojavljuje kao slika koja do nas dolazi iz daljine, ali koja nas, upravo zbog te udaljenosti, moralno dovodi u pitanje. Predstava je otvorila pitanje naše pozicije posmatrača: koliko smo zaista pogođeni tuđom patnjom, a koliko smo naučili da je gledamo sa bezbedne distance?
Drugog dana festivala, 21. maja, u Vežbaonici 8 FDU-a trebalo je da bude izvedena predstava „Krug” ansambla iz Irana. Nažalost, zbog političke i društvene situacije u zemlji, učesnici nisu mogli da pristustvuju festivalu, pa je publika imala mogućnost da pogleda snimak predstave. „Krug” polazi od odnosa čoveka prema svetu koji ga okružuje. Predstava istražuje ljubav, odgovornost i vezu između čoveka i Zemlje. U njoj se ekološko pitanje tretira kao emotivno i telesno iskustvo, kao odnos prema prostoru koji nas istovremeno hrani i trpi. U kontekstu slogana „Utočište”, „Krug” otvara pitanje da li planeta uopšte može da ostane sigurno mesto ako se prema njoj odnosimo kao prema nečemu što je beskrajno dostupno. Krug može značiti ciklus i obnovu, ali i zatvorenost, ponavljanje i nemogućnost izlaska iz sistema koji sam sebe uništava.
Istog dana, festival nam je doneo i već dobro poznatu izvedbu „Putujećeg pozorišta Šopalović“ Akademije umetnosti u Novom Sadu, ovog puta na sceni „Mata Milošević". U okviru festivala posvećenog umetnosti kao prostoru zaštite i otpora, ova predstava zauzela je posebno mesto. Simovićev tekst već u svojoj osnovi postavlja pitanje smisla pozorišta u vremenu nasilja, straha i društvene dekadencije, a glumci iz Novog Sada dodatno su otvorili temu kroz lična iskustva izvođača u periodu studentskih protesta u Srbiji 2025. godine. Time se granica između predstave i stvarnosti pomerila: ono što se govori na sceni nije delovalo samo kao interpretacija dramskog teksta, već i kao direktno pitanje o položaju umetnika danas. „Putujuće pozorište Šopalović” je vanvremenski tekst koji nas podseća da umetnost nikada ne postoji izvan vremena u kojem nastaje. Ona može biti skrajnuta, zabranjivana, ismevana ili proglašena nevažnom, ali upravo zato ostaje prostor u kojem se, do poslednjeg dana ili izgovorene reči, može očuvati ljudskost.
Treći festivalski dan doneo je nemačku predstavu „En Atten(t)ent”, izvedenu 22. maja u vežbaonici FDU-a. Polazeći od figure Šarlot Korde, poznate po atentatu na Žan-Pola Maraa tokom Francuske revolucije, predstava se okreće pitanju savremenog protesta. Umesto direktnog nasilja, ona traga za drugačijim oblicima otpora - zajedničkim, ritualnim, telesnim - protiv autokratskih sistema. Ova predstava je možda najdirektnije povezala pojam utočišta sa političkim delovanjem. U njoj utočište nije pasivno sklonište, već prostor okupljanja, odnosno mesto iz kojeg se govori i pruža otpor. Zajednički ritual, prisustvo u sopstvenom telu i insistiranje na pojmu kolektivnog otvorili su pitanje kako se sopstveni prostor može braniti bez pristajanja na nasilje.
Istog dana izvedena je i slovenačka predstava „Biti pravi dečak”, na sceni „Mata Milošević”. Već sam naslov uvodi pitanje identiteta, očekivanja i pritisaka da se bude „pravi” muškarac. Da li si dovoljno snažan, dovoljno uklopljen, dovoljno siguran u ulogu koju društvo propisuje? Veštim preplitanjem više različitih žanrova, predstava se bavi radikalizacijom mladih, kao i popularizacijom ekstremističkih ideja - naročito, ali ne i samo u internet prostorima, gde se nasilje često prikriva mimovima i ironijiskim otklonom.
Predstava postavlja pitanje da li smo spremni da prepoznamo trenutak u kojem igra prestaje da bude igra, a internet diskurs počinje da proizvodi stvarne posledice. U odnosu na temu festivala, predstava pokazuje da potreba za utočištem često nastaje upravo iz pritiska da se uklopimo u opasne modele identiteta.
Program planiran za 23. maj otkazan je zbog protesta. Iako je reč o okolnosti koja je poremetila festivalski raspored, ona se gotovo prirodno upisala u kontekst ovogodišnjeg slogana. Festival koji govori o borbama mladih, sigurnim prostorima, otporu i društvenoj odgovornosti nije mogao ostati potpuno izdvojen iz stvarnosti grada u kojem se održava. Taj prekid je zato delovao kao neplanirani podsetnik da pozorište i stvarnost ne postoje odvojeno.
Poslednjeg dana festivala, 24. maja, u kafiću FDU-a izvedena je predstava „Yakamoz” iz Švajcarske. Ona prati dve osobe turskog porekla iz Ciriha, koje se nalaze između dva doma, ili možda bez ijednog prostora koji mogu potpuno nazvati svojim. Kroz svakodnevne situacije, konflikte, humor i nelagodnost, predstava se bavi identitetom, pripadanjem, rasizmom i iskustvom života između različitih kulturnih kodova. Za razliku od predstava koje su se bavile ratom, revolucijom ili kolektivnim otporom, ona je pokazala kako se političko upisuje u svakodnevicu. Utočište se ovde pojavljuje kao nešto što likovi traže između jezika, porodice, grada i sopstvenog osećaja identiteta.
Festival je zatvorila predstava „Pluća” u režiji Maše Pavlović, u produkciji FIST-a i Fakulteta dramskih umetnosti u Malom pozorištu „Duško Radović”. Predstava ulazi u intimni svet mladog para koji pokušava da odluči da li žele da donesu dete u svet obeležen ekološkom, političkom i moralnom nesigurnošću. Kroz njihov odnos otvaraju se pitanja odgovornosti, straha, ljubavi, (ne)sebičnosti i potrebe da se bude „dobra osoba” u vremenu u kojem ni se ni jedan izbor ne čini moralno i etički čist.
Za razliku od prethodnih godina, ove godine je festival uneo i jednu novinu, a to je da odluka o najboljoj predstavi bude poverena samim učesnicima, što se direktno nadovezuje na ideju zajedništva na kojoj je festival insistirao. Učesnici su nagradu za najbolju predstavu dodelili grčkoj predstavi „Non Place”, dok je žiri koji su činili Yanis Didaskalou, Saša Sinđelić, Mirvam Falterer, Ula Talija Pollak i Onur Kurtulmuş dodelio šest specijalnih priznanja.
Priznanje za najbolju dramaturgiju dobila je predstava „Yakamoz” iz Švajcarske. Nagrada za najbolju scenografiju i kostim pripala je slovenačkoj predstavi „Biti pravi dečak”. Priznanje za najbolji ansambl osvojio je ansambl predstavom „Putujuće pozorište Šopalović”. Nagrada za scenski pokret dodeljena je predstavi „Krug” iz Irana, dok je priznanje za multimedijalno izvođenje dobila grčka predstava „Non Place”. Nagrada za najbolji umetnički koncept pripala je nemačkoj predstavi „En Atten(t)ent”.
Kada se sagleda u celini, ovogodišnji FIST je pokazao da siguran prostor nije nešto što se podrazumeva, već nešto što se neprestano gradi kroz zajednicu, umetnost, telo, jezik i otpor. U tom smislu, pitanje iz naslova - “da li smo pronašli utočište” - ostaje otvoreno. A ako smo pronašli utočište, pronašli smo ga u sebi samima i u spremnosti da makar na kratko jedni drugima budemo sigurno mesto.
Nema komentara