Nakon uspešnog albuma Yellow House (2006) i zajedničke turneje sa bendom Radiohead (gde ih je Džoni Grinvud jasno nazvao svojim omiljenim bendom na svetu), Grizzly Bear je imao veliki pritisak na sebi. Čitava buka Njujorka se sručila na njih i ono što je usledilo je možda i najprepoznatljiviji, a za ovaj bend svakako i najvažniji album u indie muzici dvehiljaditih.
Foto: screenshot/spotify
Bend je počeo kao solo projekat, ali su do albuma Veckatimest stvorili zrelu strukturu benda sa četiri člana. Retko se vidi da sva četiri člana učestvuju ravnopravno u stvaranju jedne ploče. Iako je glavni čovek od koga je sve počelo Ed Droste, tu su i Danijel Rosen, Kristofer Ber i Kris Tejlor. Pored bas-gitare, pratećih vokala i elektronike, Tejlor je bio i glavni producent i inženjer samog zvuka, spojivši sve slojeve u jednu celinu koju možemo da čujemo.
Kao što to obično biva, kako bi pobegli od industrije i cele halabuke, pobegli su u ruralne delove Kejp Koda (Masačusets), u kuću bake Eda Drostea. Inprovizovanom studiju su proveli mesece snimajući kako bi uspeli da spoje prirodu sa sobom i stvore prirodan zvuk, za koji su smatrali da ga ima previše malo u muzici tog vremena.
Samu srž albuma i ideju koju su želeli da sprovedu ćete naći u njegovom imenu. Veckatimest je ime malog, nenaseljenog ostrva u Masačusetsu, koje je Ed često posećivao zbog svoje bake. Ime ostrva potiče iz jezika Indijanaca (pleme Vampanoag) i kada bismo ga morali prevesti na naš jezik, zvučalo bi nešto kao: “Mesto koje se menja”. Savršena metafora za jedan muzički album koji se stvarno menja, kako sa svakim slušanjem tako i iz pesme u pesmu. Podseća upravo na geografsko mesto koje je izolovano, mistično i toliko zabačeno da, što se više udaljavamo, sve više detalja naš um otkriva i pasivno nam šalje poruku.
Glavna “caka” u izradi bilo je korišćenje vokalnih harmonija do nivoa crkvenog hora sa indie produkcijom. No, jako je teško reći samo da je ovo indie-rok album, jer poseduje toliko elemenata popa, roka, psihodeličnog folka i čega sve ne. Nekako se vidi otvorenost ka stvaranju, a ne držanje korena i nečega što su već stvarali. Uticaji drugih bendova su toliko prisutni da ih ljudi najviše upoređuju sa Pet Sounds benda Beach Boys (koji evo slavi ove nedelje 60 godina, ali o tom albumu je teško napisati reči koje već nisu izgovorene).
Kris Tejlor je koristio napredne tehnike kako bi uhvatio akustične instrumente poput gudačkih i flauta, i oni su toliko masivni i psihodelični kroz nekoliko kompozicija. Najbolji primer nije ni jedan drugi već “Two Weeks”. Taj zarazni klavir na početku, ritam i slojevit vokal koji je stvorio globalni fenomen. Kris je uspeo da uvodni klavir pretvori u specifičan, perkusivni i svetlucavi zvuk tako što je prvo snimio klavir, a zatim preko njega nadosnimio omnikord i igračke klavijature. To je dalo taj drveni, pop sjaj koji se čuje. U refrenu dolazi do tog horskog elementa, koji čine zapravo samo njih četvorica. Snimili su se oko jednog jedinog mikrofona i na vokalnu liniju nadosnimali prateće vokale po nekoliko puta, menjajući poziciju u sobi kako bi stvorili što prirodniji eho. Za bubnjeve, prekrili su čitavu prostoriju ćebadima i tepisima da bi dobili prigušen zvuk i kako bi ritam bio što precizniji, dok su svi ostali instrumenti pušteni da odjekuju kroz celu kuću. Za neke od pesama su išli korak dalje, snimajući u crkvi St. Paul's u Hadsonu i u masonskom hramu u Bruklinu kako bi dobili taj ogroman zvuk koji crkve nude prilikom sviranja orgulja.
Još jedna pesma koja je nastala u dnevnoj sobi te kuće jeste i moja omiljena “Foreground”. Sa ovom pesmom se i završava album, onako lično i usamljeno. Umesto odjeka sobe, ovde su postavili mikrofon ekstremno blizu žica i čekića unutar klavira. Zbog toga se na snimku može čuti i prigušivanje pedala, udarac filca o žicu i škripanje. Osetljivost mikrofona je stavljena na najjače kako bi hvatali i najmanje zvukove: disanje, pomeranje tela, stolice i mir prostora u kome su. Kasnije je pesma zaokružena gudačkim slojevima, ali to jedro koje čini usamljeni klavir jeste ostalo kako bi toplo završilo jedan kompleksan i matematički album. Verzija koju preporučujem za ljubitelje ove pesme jeste “Foreground - Duyster session”, koja sa svim ovim elementima u sebi donosi tako krckav glas, koji je predivan i namenjen za jedno lično i akustično iskustvo.
Tako jedan proračunat album iz 2009. godine još uvek dobija pažnju. To je jako zanimljiva pojava, jer gotovo da i ne vidimo sličan trud u proizvodnji zvuka koji se objavljuje danas. Dobijamo slične priče i dosta umetnika voli da naglasi kako su se izolovali od sveta i proizveli ono što su oduvek hteli, ali to nije uvek potkrepljeno samim albumom. Tejm Impala je uvek voleo da naglasi kako je njegova muzika tako nastala. To je možda bila istina za njegove prve albume, no svakim novim albumom nam pokazuje sve više uticaja industrije i trendova. Što je i razumljivo s obzirom na to koliko je rada potrebno kako bi se stvorio jedan album nalik na Veckatimest. Jedan proizvod oko koga je potrebno raditi mesecima, celodnevno se brinuti za svaki detalj, a na kraju ipak iskazati svoje reči kroz melodiju. O jednoj ovako pažljivoj ploči ni ne treba govoriti, bitno je da se ona i dalje sluša.
Nema komentara