The Velvet Sundown je – verovali ili ne – potpuno veštački bend. U junu su izbacili dva albuma u roku od samo dve nedelje, da bi sada objavili “Paper Sun Rebellion“. Trenutno, imaju preko milion slušalaca na Spotifaju, i uz to su i verifikovani. Zbog ovakvog naglog skoka popularnosti, skočili su ravno u žarište rasprava i kritika. Da li je etično? Da li je transparentno?
Dizer je odmah demonizovao bend i označio ga kao 100% AI-projekat, dok je grupa odgovorila da je “synthetic music project“ sa izrazom namenjenim da ispita granice autora i identiteta u eri veštačke inteligencije. Naravno, oni nisu prvi veštački generisani muzičari na ovim platformama, ali su itekako najpopularniji, što je otvorilo vrata mnogim pitanjima. Jedno od njih jeste – kako će budućnost muzike da izgleda? Da li smo kao čovečanstvo osuđeni na svet u kome se sluša samo muzika koju je skuvao neki robot, ili je to možda veliko pomagalo? Jedno je definitivno – AI ostaje prisutan i može samo da se unapređuje. Možda smo ga zato i stvorili, kako bi nam pomogao u mnogim sferama i razvio nas na sve moguće načine. Recimo, na primer, da je sutra moguće stvoriti pesmu koja je potpuno u stilu i maniru Nirvane. Možda zvuči preterano, ali ljudi već uveliko raspravljaju o tome da li će veštačka inteligencija umeti da piše knjige kao Dostojevski. Definitivno, to je jedna distopijska budućnost, u kojoj svi imamo na dohvat prsta umetnost za koju je neko morao da provede i godine za gitarom.
Photo: Spotify/The Velvet Sundown
Za sada, muzika ovog benda definitivno jeste predvidljiva i očigledno švercuje pojedine elemente od starih kuka u rok žanru. Svesno evociraju nostalgiju kantri-roka i psihodeličnog alt-popa, sa gitarama, harmonijama i aranžmanima. Pesme poput From Deep Within i Rivers Run Free oduševljavaju svojom atmosferom, sličnom Nilu Jangu, zahvaljujući svojim bluz savitljivim gitarama i tekstovima koji zaista daju dušu nekom vremenu koje nikada nije ni postojalo. Kritičari ih opisuju kao “tehnički precizne, ali bez duše“ – u smislu da se svim elementima služe kao da su se školovali za to, ali ipak ta preciznost ubija ono ljudsko u muzici. Kao kada na Gimme Shelter čujete pucanje glasa Mer Klejton – tako nešto mašina ne može da kopira, a opet je nešto toliko nesavršeno da prija ljudskom uhu.
Nakon tri albuma, sada već možemo reći da se u dosta navrata i ponavljaju. Konstantno uvođenje reči u tekstove kao što su: šaputanje, plakanje, sunce, vatra, nebo, rat... Naravno, prateći šta se trenutno dešava u svetu, ovakve reči su razumljive za AI, jer na kraju njegova uloga u muzici – za sada – jeste da stvori brzu zaradu i da minimalizuje troškove. Takođe, već posle desetak pesama, upoznajete se sa stilom toliko da vam je svaka pesma gotovo slična – ali ne slična kao što to inače biva na albumu, već gotovo kao da je pod istim uputstvima stvorena, bez nekog preteranog truda da se pesme razlikuju jedna od druge. Sve je ravno – i muzički kritičari su u tome u pravu. No, zanimljivo je pratiti kuda i kako tehnologija prožima svoje pipke i u muzičkoj industriji.
Ovaj slučaj nam je bio potreban kako bismo sami sebi postavili mnogo važnih pitanja i uvideli mnoge "rupe" u našim pronalascima. Biće potrebno još dosta vremena dok se ovakva muzika ne razvije toliko da se ne može prepoznati i razdvojiti od ljudskog. Do tada se moraju nacrtati neke granice i ispisati neka etička pravila, koji se moraju poštovati. Jer, The Velvet Sundown sada stoji neobeležen na Spotifaju, sa preko milion slušalaca! Da li je to pošteno? Mnogim muzičarima su za tolike brojke potrebne godine i godine, a nekad i decenije. Za sada, nemamo odgovore, ali jedno je sigurno – AI neće prestati da napreduje i može biti vrsno pomagalo u našim životima. Preporučujemo album, samo kao novo iskustvo pri dodiru sa tehnologijom. Niko nije hteo da ide u bioskope kada su izašli novi filmovi sa zvukom!
Nema komentara