Smrt i život. Večiti krug. Nit koja nas sve kao bića spaja- sudbina koju neminovno delimo. Ovo Ariadnino klupko kotrljalo se kroz razne epohe umetnosti i na početku 20. veka stiglo do Gustava Klimta. Sa odmršavanjem počeo je 1910. godine, kada je stvorio prvu verziju slike “Smrt i život”. Pet godina kasnije vraća mu se, sa osećajem da ga je raščivijao do pola. Nova, i finalna verzija slike nastala je 1916. godine. Velika. Šarena. Istinita.
Photo:Tijana Šakić
Slika je podeljena na dve jasne celine. Leva polovina platna rezervisana je za smrt. Visoka figura obavijena tamnim ogrtačem sa toljagom u ruci, jasna je personifikacija Klimtovog viđenja smrti. Mračna i tiha. Njena pojava nam je, već na prvi pogled očita, ali i poptuno prirodna. Krstovi na ogrtaču dodatno podcrtavaju kraj fizičkog života sa jasnom hrišćanskom simbolikom. Toljaga koju smrt drži može se tumačiti na različite načine. Predmet koji nas ne asocira nužno na oružje, ali jeste simbol autoriteta nad životom. Smrt je dakle pasivna, tiha, sveprisutna i čeka svoj prirodni red.
Desna polovina prikazuje arhitektonsku kulu od ljudskih tela ispreplitanih u zagrljaju. Vodopad života izvire sa majkom koja u naručju nosi bebu. Tu se stvara nova celina- trojstvo starenja, sačinjeno od novorođenčeta, devojke i starice. Klimt nas podseća na vreme koje uvek i sve jedno, prolazi. Pogled nam se uz tok ove reke priorodno spušta do srži onog zamršenog klupka: zagrljeni muškarac i žena. Ne vidimo im lica samo zajedništvo iz kojeg novi život nastaje. Zamršeno, komplikovano, a opet integralno i iskreno. Ljubav. Iako je muška figura svom težinom naslonjena na žensku, ona je nosi kao štit. Jing i jang.
I sa ove strane platna je tišina, ali spokojna jer su figure u bezbrižnom snu. Smrt je tu, svega nekoliko koraka pored. Umesto da se osećaju ugroženo figurom smrti, Klimtova ljudska bića je zanemaruju.
Dakle centralna figura slike je smrt? Beba? Baka? Ljubavnici? Ako pogledate malo bliže videćete da je umetnik vrhunski decentralizovao na obod “oblaka života”. Ona jedina ima otvorene oči i direktno je izložena figuri smrti. Iako bi po položaju tela imalo smisla da joj je pogled uperen oči u oči sa smrću, on je ipak nejasan. Kao u kakvom delirijumu i disocijaciji, prisustvo smrti ovu figuru puni životom. Vazduhom. Bojom. Prihvata je, i dopušta da joj da smisao. Gustav Klimt je kroz slikanje i odmršavanje večitog pitanja poente postojanja sam sebi tražio spokoj. Svega nekoliko godina posle završetka ovog remek dela iznenada je preminuo. Ostavivši nam ovu sliku da u njoj, i mi pronađemo sopstveni mir.
Klimt nam govori da sliku gledamo u celini. Onakvu kakva jeste- istinita. Kada se leva i desna polovina spoje, tu negde na polovini luka, nastaje dodirna tačka. Smrt i život. Večiti krug.
Nema komentara