Krenuvši da pišem o ovom legendarnom bendu i njihovom albumu, koji i danas sadrži njihovu najslušaniju pesmu, malo je reći da sam osetio tremu. Iako nemam potrebu da pišem čitavu biografiju ili da objašnjavam zašto je bitno slušati ovaj album i nakon 60 godina, teško je uopšte se ukratko osvrnuti na njihovu karijeru.
Foto: wsj.com
U ovoj godini, nažalost, nećemo dobiti nove koncerte Stonsa jer Kit Ričards pati od artritisa (zvuči čudno kad se kaže, imajući u vidu šta je ovaj čovek preživeo i i dalje svirao!), ali pre samo 3 godine smo videli novi album. Što samo pokazuje koliko je svako od nas zamenjiv, s obzirom na to da je 2021. godine preminuo bubnjar Čarli Vots. No, ovi ljudi, gazeći lagano svoje godine, i dalje su tu, prisutni i daju neku nadu da će se opet pojaviti uživo. Stvarajući tako možda i najdužu karijeru u istoriji rok muzike.
Sve je počelo od tinejdžera Džegera i Ričardsa koji su želeli da zajedničku ljubav prema bluzu pretvore u bend, i Brajana Džonsa koji je, videvši da nemaju ime benda, jednostavno ugledao traku Madija Votersa na polici i pomislio da je kul ime “Rolling Stone”. Kasnije su počeli da snimaju prvi album i umešala su se dva “ne tako poznata imena”, Pol Mekartni i Džon Lenon, koji će im i napisati pesmu I Wanna Be Your Man. Upravo će ih ta imena i pratiti, jer tokom šezdesetih uvek su nekako bili drugi. Nikada nisu mogli da prestignu “fab four” (iz tog razloga neću u ovom tekstu spominjati ime tog benda) i uvek su bili viđeni kao stepenica koja za malo da dostigne plafon. Zato su na neki način dobili volju da rade šta žele i da budu najbolje drugo mesto. Uvek su u svom genu ponosno nosili taj ukus drugosti i postali onaj pravi rokenrol.
Dok su ona pomenuta četvorica iz Liverpula izgledali kao da se druže sa roditeljima, Stonsi su vukli imidž ka tome da ih vam roditelji zabrane. Postali su izvor rokenrola i sloboda koja se videla u Mikovom plesu i mimičnom glasu, Kitovoj bluz gitari i stilu oblačenja o kojima ćalci pričaju i danas. Živeli su za pozornicu i velika osvetljenja, imali su neke od najvećih koncerata svih vremena (Rio de Žaneiro sa preko milion posetilaca) i glumili oca Džeka Speroa. Ipak su i živeli sa isto toliko energije i rokenrol začina, pa su upadali u mnoge skandale sa supstancama, popularnoj Mars čokoladici na čudnom mestu, konekcijama sa Švajcarskom i velikim prijateljstvom sa Dejvidom Bouvijem. Nažalost, i jedan od prvih članova benda, Brajan Džons, 1969. godine se pridružio klubu 27.
Veoma je dirljivo pitati Gugl šta ima novo u muzici i dobiti odgovor da je “Aftermath” napunio 6 decenija, pored svih tih novih muzičara i svega što su preživeli. Oni jednostavno ne odustaju, pa osamdeset im je godina, a Džeger samo čeka novu priliku da još jednom otpleše uz Satisfaction - uprkos tome što je sedamdesetih rekao da bi radije umro nego pevao ovu pesmu sa 45 godina. Sada su svi oni poduplali te godine i rade ono što najbolje umeju - rokenrol. A ako kojim slučajem ne bude više nove turneje, nećemo im zameriti. Na kraju krajeva: “You Can’T Always Get What You Want”.
Nema komentara