Ima li književnost pol?

Prevod romana Lujze Mej Alkot koji se oglušuje o upotrebu rodno osetljivog jezika, kao i akcija kojom su se knjige klasifikovale u kategorije „za nju“, „za njega“ i „za oboje“, izazvali su burne reakcije na socijalnim mrežama i otvorili mogućnost za postavljanje pitanja: Ima li književnost pol? I ukoliko je odgovor potvrdan, o kom polu je reč?  

Foto: Unsplash

Član 41. nedavno usvojenog Zakona o ravnopravnosti polova navodi dužnost sredstava javnog informisanja da razvijaju svest o rodnoj ravnopravnosti, kao i da preduzimaju odgovarajuće mere radi izmene društvenih i kulturnih obrazaca, običaja i svake druge prakse, koji uslovljavaju stereotipe, predrasude i diskriminaciju utemeljenu na ideji o podređenosti, odnosno nadređenosti određenog pola. Međutim, skorašnja dešavanja u izdavaštvu do kojih je došlo neposredno pre donošenja pomenutog zakona, ukazuju na potencijalnu nespremnost pojedinih izdavača da preuzmu društvenu odgovornost koja se ovim zakonom pripisuje jednom delu medijskog sektora. 

Hronološki posmatrano problem nastaje najavom tada naslova u pripremi izdavačke kuće „Laguna“ pod nazivom „Mali ljudi“, spisateljice Lujze Mej Alkot. U pitanju je roman, originalno naslovljen Little Men, našoj čitalačkoj publici do sada poznat kao „Dečaci“, a koji bi u direktnom prevodu sa engleskog jezika glasio „Mali muškarci“. Problematika novog prevoda naslova datog romana nastaje kada se on stavi u kontrast sa prethodno izdatim delom iste autorke, prvim iz serijala o sestrama Marč, koji nosi naziv „Male žene“, gde se onda kao dva antonima nađu žene i ljudi.

Jedan od prvih koji je ukazao na ovaj problem i svojim komentarima pokrenuo polemiku na socijalnim mrežama ističući nelogičnost prevoda, negativan uticaj koji može imati na rodnu ravnopravnost, kao i činjenicu da prevod „Mali muškarci“ već postoji u regionu u vidu izdanja za hrvatsko tržište, bio je knjiški bloger Marko Stevanović koji se odmah obratio izdavaču kako bi saznao objašnjenje za ovakav naslov.

„Na niz kritika i sugestija koje sam uputio izdavačkoj kući „Laguna“ sugerišući da „Mali muškarci“ predstavlja primereniji prevod naziva knjige, dobio sam odgovor sa njihovog oficijalnog profila na Instagramu da konstrukcija „mali muškarci“ ima pežorativan prizvuk sa objašnjenjem radnje romana. Izdavač je ignorisao moju tvrdnju da bi to značilo da i sintagma „male žene“ mora zvučati pogrdno, te je odatle nastao dodatni problem u vidu nerazumevanja izdavača da uoči, prihvati i ispravi sopstvenu grešku“, izjavio je Stevanović i naglasio da činjenica da je naslov ostao nepromenjen i posle sugestija određenog dela čitalačke publike govori o nespremnosti pomenute izdavačke kuće da ne samo odgovori na zahteve čitalaca, već i preuzme svoju odgovornost kao dela medijskog sistema i kulturnog života zajednice za širenje svesti o rodnoj i svakoj drugoj ravnopravnosti.

Sličnog stanovišta je i čitateljka Kristina Palić, koja ovakvo objašnjenje smatra seksističkim.

„Meni sam naslov primarno nije bio toliko problematičan, naročito kada se posmatra zasebno kao samostalno delo. Međutim, kada se stavi pored „Malih žena“ koje sledi i kada su ljudi na svojim profilima počeli da dele printskrin poruke koju im je poslala „Laguna“ gde se navodi da je naziv „Mali muškarci“ pežorativan, dok „Male žene“ to nisu, i te kako mi je bio jasan problem i to znatno veći nego što sam prvobitno mislila da jeste, jer je oličen u seksizmu koji je toliko duboko ukorenjen u naše društvo, pa tako i izdavaštvo“, rekla je Palić.

Nasuprot prethodno pomenutoj argumentaciji koja je ponuđena čitaocima koji su se obratili izdavaču, urednica izdavačke kuće „Laguna“ Mina Kebin dala je sveobuhvatnije objašnjenje za sporni prevod ukazujući na kontekst vremena u kome je prvobitno izdat romana. Prema njenim rečima, jedno od osnovnih pravila prevođenja jeste da se zadrže stil i duh jezika izvornog teksta, te bi svako ubacivanje rodno osetljivih izraza u devetnaestovekovni tekst bilo anahrono u odnosu na izvornik, što bi ga ne samo stilski narušilo, već i dovelo do učitavanja nekog naknadnog tumačenja i falsifikovanja autora.   

„Književnost je svedok svog vremena i ono što svojim jezikom odražava jeste njegov stav. Reč man u engleskom jeziku ima dva značenja: muškarac i čovek, odnosno u množini muškarci i ljudi. Isto tako se i kod nas u 19. veku pod rečju čovek, odnosno ljudi, podrazumevalo sveukupno čovečanstvo i žene i muškarci, kao i muškarac, odnosno muškarci. Da je ovaj roman prevođen u vreme kada je izvorno objavljen, tadašnji prevodilac bi koristio ono značenje koje bi se intuitivno koristilo u tadašnjem jeziku što bi bila reč ljudi“, izjavila je urednica „Lagune“ i dodala da isto kao što se rodno osetljiv jezik ne bi naknadno uvodio u reizdanja tekstova domaćih autora iz 19. ili 20. veka, tako se ne mora po svaku cenu uvoditi ni u prevode dela koja su pisane pre više od jednog, dva ili tri veka.

S druge strane, prevoditeljka Sandra Bakić Topalović, koja je prevela „Male žene“ u izdanju izdavačke kuće „Odiseja“, smatra da logika nalaže da „Male žene“ prate „Mali muškarci“, što je morala biti i namera autorke, jer nije slučajno baš tako naslovila romane. Kako sama kaže, takva logika se uočava i u ranijim prevodima Jugane Stojanović koja je knjige nazvala „Devojčice“ i „Dečaci“.

„Prevod romana Little Men je u planu i nisam razmišljala ni o jednoj drugoj varijanti osim „Mali muškarci“. Imenica man je množina imenice men i rečnička odrednica je označava kao odraslu mušku osobu. Tačno je da se može odnositi na ljude nevezano za pol, ali je zanimljivo da se u rečniku može naći napomena da postoje ljudi koji ne vole ovakvu upotrebu. Da je u pitanju samostalno delo rešenje naslova verovatno ne bi bilo problematično i pitanje je da li bi iko obratio pažnju, ali pošto je reč o nastavcima može se steći utisak da žene nisu ljudi, iako sam sigurna da to nije bila namera prevoditeljke. U svakom slučaju, takva sugestija mi deluje mnogo problematičnije od tvrdnje da muškarci mogu biti mali“, objasnila je prevoditeljka. 

Foto: Unsplash

„Vodič za upotrebu rodno osetljivog jezika u javnoj upravi Srbije” navodi da jezik nije neutralan, već da odražava različite forme rodne diskriminacije u društvu i kao takav može uzrokovati i pojačati rodnu diskriminaciju. U „Vodiču“ je napisano i da je neophodno žene učiniti jezički vidljivim, kao što je to slučaj sa muškarcima, kroz upotrebu odgovarajućih jezičkih formi. Kao takav rodno osetljiv jezik predstavlja težnju da jezik pomogne u ostvarivanju ljudskih prava i čini samo jedan deo politički korektnog govora. „Priručnik za upotrebu rodno osetljivog jezika” ovaj pojam vidi kao rodno nediskrimitivan oblik jezičke politike koja je zasnovana na ideji da žene, jednako kao i muškarci, rade i stvaraju u društvu, zbog čega zaslužuju ravnopravan termin.

Profesorka Svenka Savić, jedna od autorki pomenutog priručnika, stanovišta je da izdavači i osobe koje formiraju tekstove  u izdavačkim kućama obavljajući lektorske, prevodilačke, korektorske, redaktorske i druge poslove, imaju veliku ulogu u opismenjavanju stanovništva i širenju svesti o neophodnosti upotrebe rodno osetljivog jezika. Prema njenom mišljenju, značaj upotrebe rodno osetljivog jezika leži i u teorijskom uverenju da postoji direktna veza između jezičke upotrebe i mišljenja, pa tako za ono čega nema u jeziku, nemamo podatak za sud u mislima.

„Oni koji zastupaju strukturalistički pristup govore suprotno. Naime, kada upotrebe formu muškog roda za žensku profesiju, oni misle na ženu, upotrebom takozvane opšte forme, to jest one u kojoj se žena ne vidi. Tako sam ja za njih profesor, a ne profesorka. Ali kako da im ja verujem šta oni misle, kad imam samo jezičku formu na osnovu koje mogu zaključiti? Postoji inventar različitih formi za istu stvar i ako ste pristalica rodne ravnopravnosti, u jezičkom obliku potražite onaj oblik koji najbolje odražava vaš stav, izdaje umesto izdavač, prevod umesto prevodilac, lektorski poslovi umesto lektor, itd. Isto važi i za druge poslove, kao što su programi za pozorišne predstave, sajtovi fakulteta i drugih organizacija“, izjavila je profesorka i ocenila da u srpskom izdavaštvu ima mesta za napredak kada je u pitanju upotreba rodno osetljivog jezika i da nije reč o nagodi, nego o načinu da se postigne razmišljanje o jeziku i jezičkoj kulturi koja kod nas nije na zavidnom nivou.

Nasuprot ovom mišljenju stoji Zoran Kolundžija, glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće „Prometej“, koji smatra da rodno osetljiv jezik nema toliki značaj koji mu se daje, kao i da se primenjuju neprimerene i nedosledne mere u njegovoj upotrebi.

„Svi lingvisti znaju da je moć njihovog stava ništavna spram moći jednog populističkog medija ili jezika svakodnevnice većine ljudi. Neke osobe koje treba da dokažu opravdanost svoje pozicije zadale su se da dođemo do još jednog besmislenog zakona, a besmisleno je ono zašta je jasno da je nepromenjivo. Od 1994. godine sam bio u saradnji sa Milanom Šipkom, potom nešto kasnije sa Ivanom Klajnom i Miloradom Telebakom. O njihovom praktičnom znanju srpskog jezika suvišno je išta govoriti, a ako su oni mislili da je takozvana rodna ravnopravnost pogrešna inicijativa u našem jeziku, onda ni ja ne mogu da kažem drugačije“, rekao je Kolundžija.

Za bibliotekarku Katarinu Pavlović najveći problem proističe iz činjenice da se knjige Lujze Mej Alkot klasifikuju kao dečije, te ovakav jedan sugestivni naslov kojim se ukazuje devojčicama da su male, dok su dečaci ljudi, smatra nedopustivim. 

„Vremenom su spisateljice sa sebe skinule okove anonimnosti i muškog pseudonima. Međutim, kao što pokazuje primer Lujze Mej Alkot, prvi put objavljen pre 150 godina, od starih navika i dvostrukih aršina se teško odustaje. Koliko god bismo voleli da samouvereno možemo reći kako književnost nema pol, insistiranje pojedinih izdavača na distinkciji između malih žena i ljudi ili pak potpisivanju prevoditeljki imenicom prevodilac na primer, nam ne ostavlja takvu mogućnost“, izjavila je bibliotekarka i naglasila da naslov „Mali ljudi“ nije sitnica, ma koliko to mizerno može delovati na prvi pogled, već dokaz da književnost i dalje ima pol, i to onaj u kome žene još uvek nisu postale ljudi, a spisateljice, nekada suočene sa borbom za identitet, sada se bore za ravnopravnost i neutralnost polova.

U prilog ovakvoj tvrdnji prema kojoj se književnost deli na polove ide i nedavno organizovana akcija u knjižarama „Vulkan“ gde su se prodavale knjige klasifikovane u kategorije „za nju“, „za njega“ i „za oboje“. Čitateljka i knjiška blogerka Jana Mijalović ocenila je ovakvu podelu književnosti nedopustivom, ne samo zbog nemogućnosti da se o knjigama govori kao o „muškim“ ili „ženskim“, već i zbog činjenice da se izdavač poslužio rodnim stereotipima preporučujući ženama erotske i ljubavne romane, dok su kao primarno muško štivo izdvojeni klasici svetske književnosti, trileri i horori.

„Ovakvom klasifikacijom normalizuje se rodna podela književnosti što nije normalno i ne bi trebalo da postoji. Takođe se nameće i mišljenje da je ono što se definiše kao „književnost za žene“ manje vredno i kvalitetno, jer žene mogu da čitaju i razumeju samo laganu literaturu i ne mogu da dosegnu „intelektualne visine“ na kojima su klasici, niti da se, kao ,,nežniji pol“, nose sa sadržajem horora. I obrnuto, ukazuje se na to da muškarci nisu ti koji mogu da uživaju u ljubavnim i erotskim knjigama, već su za njih samo „intelektualna dela“ i ona za koja žene nemaju stomak“, rekla je knjiška blogerka i istakla da izdavači, a naročito oni vodeći sa najvećom čitalačkom publikom, imaju veliku društvenu odgovornost da kao aktivni učesnici kulturnog života služe kao primer svojim ponašanjem i angažovanjem, da ohrabruju svoje čitaoce da šire horizonte, a ne da podstiču štetne patrijarhalne podele u društvu.

Predstavnici izdavačke kuće „Vulkan“ nisu želeli da komentarišu, ali u svojim neformalnim obraćanjima čitaocima, koji su im se obratili na socijalnim mrežama kako bi iskazali svoje nezadovoljstvo po pitanju pomenute akcije, naveli su da je njihov cilj bila pomoć kupcima pri odabiru poklona. U poruci je navedeno i da je klasifikacija učinjena na osnovu statističkih podataka, pa su se tako u odeljku „za žene“ našle knjige koje najviše kupuju pripadnice ovog pola, dok su knjige koje najčešće kupuju muškarci uvrštene u odeljak „za njega“.

Vladislava Gordić Petković, profesorka engleske i američke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, objašnjava da društvo u kom živimo i dalje rodne identitete posmatra kao zadate i urođene, a ne kao sociopsihološki konstruisane, pa otud stalno i iznova potreba da se svet oko nas klasifikuje kao da naša interesovanja predodređuju biologija i fiziologija, što nije slučaj. Ona navodi da su postojali slučajevi u kojima se pod odrednicom „ženskog“ implicira trivijalna književnost i narativ bez umetničke vrednosti. Isto tako je bilo i primera neselektivnosti koju ispoljavaju naizgled dobronamerni čitaoci koji se pohvalno izražavaju o ženama koje stvaraju književnost, pa na osnovu biološkog pola u istu ravan stave umetničku prozu, esejistiku, popularnu feljtonistiku i zbirke recepata.  

„Ovakva naivna razvrstavanja na muške i ženske knjige potiču od zabune koju je stvorio termin „žensko pismo“: laici su ga izjednačili sa odrednicom „književnosti za žene“ koji se, opet,  poistovećuje sa trivijalnom književnošću, pa se tako došlo do lažnog suprotstavljanja navodne ženske književnosti nekakvoj nejasno proklamovanoj „muškoj književnosti“. U književnoteorijskom i književnopoetičkom smislu, žensko pismo nikada i nigde nije izjednačavano sa književnim stvaranjem osoba ženskog pola, već je oduvek tretirano kao vanlinijska književnost eksperimenta i pobune, kao književnost koja se razlikuje od tradicionalnih stilova i postupaka, kao model stvaralačkog rukopisa koji je alternativan i marginalan, suprotstavljen svemu što je konzervativno, etablirano, prihvaćeno. Nazivano još i „fluidno“ ili „meko“, žensko pismo je zapravo stvaralačko opredeljenje, poetička i umetnička a ne polna odrednica“, objasnila je profesorka koja je stanovišta da se ovakvim klasifikacijama ne može degradirati književnost, jer ne postoji mogućnost da se odraze na kvalitet dela.

Slavka Vlalukin, književna kritičarka zaposlena u izdavačkoj kući „Štrik“, ovakvu klasifikaciju vidi kao posledicu manjka znanja, interesovanja i mišljenja da žene treba da se zanimaju za teme koje književna kritika vidi kao neozbiljno, lako štivo, štivo za plažu, što ocenjuje kao tešku mizoginiju kojom se aludira da žene nisu sposobne za dublje teme o kojima pišu i koje čitaju muškarci.

„Sve se svodi na patrijarhat, koji kod nas vole da nazovu i tradicijom. Rodno senzitivni jezik je možda i najbolji primer opiranja ravnopravnosti polova, jer muški rod je uzet kao generički što je jasna ideološka asocijacija, koja treba da pokaže koji je pol aktivan i dominantan. Odbijanje da se drugom polu pruži podjednaka vidljivost, odnosno insistiranje da ostane pod muškim oblikom samo pokazuje da oni koji odlučuju o našem jeziku, a većinom su to muškarci, i dalje vide ženu kao nekoga ko je pasivan, vezan za privatnu sferu i ko nema šta da traži u stvarnom svetu. I taj narativ prate i izdavači. Pojedinci i pojedinke mogu u okviru svojih poslova, recimo u prevodu ili lekturi, da iskorače, ali ako se osoba na vrhu drži norme, jer ne vidi problema u njoj, onda sve gubi smisao, jer patrijarhat ima svoje načine zaštite, a novac i pozicija moći su neki od njih“, tvrdi Vlalukin i ukazuje na već pomenuti naslov „Mali muškarci” kao jedan od boljih primera otpora prema svemu što ruši tradiciju, kao i činjenice da kapitalizam ide odlično uz patrijarhat. Prema njenom mišljenju, sintagma „mali muškarci” u jednom ovako postavljenom sistemu je prosto nemoguća, jer muškost na ovim prostorima ne sme biti dovedena u pitanje, što samo pokazuje koliko je izdavač nezainteresovan za pitanje prava žena u Srbiji i u potpunosti fokusiran na profit.

Sličnog stanovišta je i spisateljica Milka Kolundžić koja smatra da je osnovi motiv za podelu književnosti na mušku, žensku i za oba pola kult dinara i brzina njegovog kotrljana iz novčanika prema kasi.

„Pomenute police na kojima se prodaju knjige „za nju” ili „za njega” privući će možda tek one koji ne čitaju ili slabije čitaju, a došli su po knjigu za sebe ili već nekog drugog. Oni koji imaju izgrađene čitalačke navike tačno znaju do kojih polica i knjižara će da idu i njima bilo kakve podele ne znače ništa. Knjiga je postala roba, dobila je bar kod, vizuelni identitet i uputstvo za upotrebu, pa nije ni čudo što joj neke knjižare tako pristupaju. Sreća pa ima lepih izuzetaka. Čitalačka publika, a tu mislim na ljude koji imaju formirane čitalačke navike, a možda i malo prate izdavačke trendove, može da trpi negativne posledice. Pitanje je želi li da trpi“, kazala je autorka koja je stava da samim autorima i autorkama nije toliko značajna pozicija njihovih knjiga u knjižarama, koliko im je važno da su njihova štiva uopšte zastupljena na istim i čitana.

Da je osnovni motiv za ovakav pristup književnosti ništa drugo do ostvarenje monetarne dobiti u što bržem vremenskom roku je stanovište koje su zauzele i prethodne sagovornice Slavka Vlalukin, Katarina Pavlović, kao i upitani predstavnici čitalačke publike i blogeri. Slično njima pristupa i čitateljka Ana Jović. Međutim, ona ovakav pristup književnosti ne vidi kao problematičan, već prosto tržišno orijentisan.

„Mislim da je svima jasno da književnost ne može biti muška ili ženska, kao i da žene jesu ljudi. Ovakav pristup izdavačkih kuća vidim kao deo marketinških aktivnosti, jer i oni moraju da se bore na tržištu i privuku što je moguće veću pažnju. Svima nam je poznato koliko stereotipa je prisutno u oglašavanju. Seksizam vlada marketingom počevši od reklama za pivo i druga alkoholna pića, zatim automobile, kladionice, itd. Ove reklame su za mene znatno problematičnije nego što je jedno razvrstavanje knjiga po policama, nedosledna upotreba rodno osetljivih termina ili naslov koji se može uzeti kao sugestivan“, izjavila je Jović.

Međutim, Tamara Maksimović, kreatorka brend strategija, sasvim je suprotnog mišljenja. Ona smatra da su seksizam i upotreba rodnih stereotipa u promotivnim aktivnostima jednako opasni u svakom obliku u kojem se javljaju i da se ne može praviti razlika u stepenu njihove opasnosti.

„To što su industrije automobila i alkohola, na primer, bučnije u svojoj eksploataciji ženskog tela i njegovoj objektifikaciji od izdavaštva, ne znači da predstavljaju veći problem, već samo drugu formu jedne iste problematike, a to je komunikacija rodnim stereotipima uz parolu „seks prodaje”. Pogledajte samo kako se plasiraju pojedine knjige. Roman u kome je devojka kidnapovana uz pretnju ubistvom cele porodice se reklamira kao „romantična, ljubavna, erotska priča”, a da niko nije ni razmislio kakva poruka se time šalje kada je pisao ili prevodio promotivni materijal. Budite sigurni da se razmišljalo da li prodaje ili donosi klikove na sajtu“, rekla je Maksimović i naglasila da publika ili mora da prihvati činjenicu da knjiga jeste ništa drugo do roba, te svaka romantizacija izdavačke delatnosti i pozivanje izdavača na bilo kakvu društvenu odgovornost ne dolazi u obzir, ili da se osvesti i shvati da izdavači predstavljaju deo kulturnog života celokupne društvene zajednice i bili oni tržišno orijentisani ili ne, neka osnovna pravila u načinu na koji pozicioniraju svoja izdanja bi morala da se poštuju. Kako ističe, s obzirom na određena pomeranja na tržištu u vidu sve osveštenije publike koja poziva kompanije na odgovornost i transparentnost u poslovanju i oglašavanju, njene prognoze za dalju budućnost su pozitivne.