"U nama vrijeme se mijenja": Koncert Darka Rundeka u Novom Sadu

Dva u potpunosti rasprodata koncerta Darka Rundeka obeležila su vikend u Novom Sadu. Uzevši u obzir društveno-političku situaciju u Srbiji i proteste koji su obeležili živote studenata i studentkinja, Rundekove pesme su postale simbol borbe koja traje više od godinu dana.

Foto: Milica Stevanović

„U nama vrijeme se menja i svi su opet spremni da se bore za san“, odjekivalo je prepunom halom.

Na ulazu u novosadski sajam, među nepreglednim redovima publike koja je čekala svoj red, mogla su se videti lica studenata, aktivista i građana koji su nosili pištaljke, bedževe i različite simbole protesta. Za divno čudo, koncert je počeo gotovo tačno na vreme. Sa Rundekom je nastupao i prvobitni deo Haustora, koji se priključio Ekipi, a koncert su započeli pesmom „Znak“ i stihovima „Mi smo rođeni u znaku, skriveni u podznaku, oznaku, piši po oblaku; jesmo li upali u zamku ili smo u koraku“.

Mešavina dima i zatamljenog svetla dodavala je posebnu čar atmosferi, koja je već sama po sebi bila uzvišena. Boje i svetlosni efekti doprinosili su osećaju intimnosti i razumevanja, osećanja koja retko možemo doživeti sa nekim autorom. Između pesama, mogli su se čuti uzvici poput „Pumpaj!“, kao i parole koje su se često čule na protestima.

Pesma „Ay Carmela“, nastala za vreme španskog građanskog rata, a koju je Rundek obradio na albumu „U širokom svijetu“, među publikom je izazvala nestvarnu energiju, gotovo kao podsetnik zašto je započeta ova borba. Ponos i prkos bili su gotovo vidljivi na licima prisutnih.

„Mi smo protiv ugnjetača i njihovih pomagača, legionara i fašista - Ay Carmela!“

Završnica koncerta, započeta stihovima pesme „Šal od svile“, izgledala je kao da reči nežno dodiruju duše. Melodija je klizila tiho, obavijajući ljude istom melanholijom o kojoj pesma govori. Svetlucanje upaljača pratilo je glas publike, koji je u polumraku šaptao poznate stihove, a trenutak je postajao sve snažniji, kao da se u toj mekoj slici spajaju sloboda, tuga i nada. U toj gotovo nevidljivoj niti koja je povezivala svakoga u publici, nalazio se kraj večeri koji će dugo ostati u pamćenju.

I dok su se ljudi polako razilazili u noć, činilo se da svako od njih nosi svoju tihu, ličnu potvrdu da i dalje veruje, da i dalje stoji, da se i dalje nada.