U Kulturnoj stanici „Barka“ nedavno je otvorena izložba „Slova i reči“, umetnika Roberta Tomšika. Posebna je po tome što su crteži napravljeni pisaćom mašinom. Robert je psiholog, istraživač, pisac i jedan od retkih umetnika koji svoja dela stvara nesvakidašnjom tehnikom – pisaćom mašinom. Sve je počelo kao hobi 2006. godine, a nakon isprobavanja raznih tehnika i mašina Robertovo stvaralaštvo zasniva se na korišćenju četiri pisaće mašine: Konzul (1969), Kontinental (1934), Zeta (1955) i Torpedo (1920). Svi radovi su oslikani na mat papiru, zbog čvrstine koja je neophodna kako bi izdržala udar pisaće mašine.
Foto: Robert Tomšik
Zašto se izložba zove baš „Slova i reči“?
-Odgovor je vrlo jednostavan. Slike se stvaraju slovima od reči. Iako malo ko primeti, na skoro svakoj slici se kriju reči, tekstovi, molitve ili fraze. Moram priznati da mi bude drago kada mi posetilac kaže da je otkrio koji tekst se nalazi iza slike. Čak mi se desilo da, kada sam slikao jednu sliku, nisam želeo da tekst koji stoji iza nje ikada bude otkriven. Za postojanje tog teksta želeo sam da znam samo ja. Ipak, osoba koja je kupila tu sliku potrudila se da je dobro analizira i uspela je da otkrije skriveni tekst.
Kako ste zadovoljni posećenošću izložbe, kakvi su prvi komentari?
-S obzirom na čitavu situaciju i tragedije koje su se desile proteklih dana, veoma sam zadovoljan posećenošću izložbe. Mnogo mi se dopada prostorija gde su postavljeni radovi. Što se tiče reakcija ljudi, veoma su pozitivne, što me raduje. Naravno, uvek očekujete da se ljudima dopadne ono što radite, ali to se nikada ne zna. Nemam utisak da je bilo ko pokazao razočaranje. U većini slučajeva ljudi su iznenađeni i čudno im je kako je moguće stvarati pisaćom mašinom.
Kako ste došli na ideju da slikate radove pisaćom mašinom?
-Ideja je nastala sasvim slučajno. Kao dete imao sam stari računar na kome su se nalazili samo stari programi poput Eksela i Vorda. Pokušao sam da pomoću njih stvorim neke likove, predmete ili male slike i uspeo sam. Nakon nekoliko godina, kupio sam pisaću mašinu kao rođendanski poklon prijatelju koji je inače kolekcionar pisaćih mašina. Međutim, on je već imao jednu takvu, pa sam odlučio da je zadržim. Mislio sam da će mi biti samo ukras, ali je za nekoliko meseci našla svoju praktičnu upotrebu. U stvari, ova tehnika slikanja nastala je zahvaljući mojoj mašti.
U čemu je glavna razlika između crtanja pisaćom mašinom i nekim uobičajenim tehnikama?
-Kada umetnik slika običnim tehnikama, četkom ili olovkom, on ima manje-više potpunu kontrolu nad tim šta slika, kako slika, koje boje bira i kako će naslikani predmeti na kraju izgledati. Kada slikate pisaćim mašinama nemate tu kontrolu i nikada ne znate kako će rad izgledati. Sve je manje-više slučajnost. Nekad sve izgleda dobro, a nekad se desi da ne budem zadovoljan pa moram sve ispočetka. Najteže je kada slikam neke detalje poput očiju ili bora, ali ova tehnika se može poboljšati i s vremenom već otprilike znate koje slovo treba da upotrebite kako biste dobili najbolji rezultat.
Koliko Vam je trebalo vremena da napravite crtež, kako izgleda ceo proces stvaranja?
-Za jedan prosečan rad potrebna je otprilike jedna do dve nedelje, s tim što sve počinje prvo pripremanjem trake koja se mora sušiti da bi se sa njom moglo adekvatno raditi. Nakon toga papir se mora pripremiti i zalepiti posebnom trakom kako ne bi pucao pod udarima pisaće mašine. Zatim sledi skica onoga što ću crtati, a samo slikanje traje od 40 do 50 sati, jer je za jednu sliku potrebno 35 do 50 hiljada pokreta pisaćom mašinom. Ne mislim da su pisaće mašine koje koristim posebne, nego sam jednostavno naučio da radim sa njima, a i neke mašine koje sam kupovao brzo su se kvarile, pa sam zato odabrao ove četiri koje koristim i koje mi najviše odgovaraju.
Foto: Robert Tomšik
Na ovoj izložbi nalaze se radovi na kojima su pretežno prikazani ljudski likovi ili delovi tela, a na svega nekoliko crteža nalaze se građevine, zašto?
-Teme koje prikazujem su uglavnom zasnovane na mojim interesovanjima i naklonosti prema klasičnoj umetnosti – barok, renesansa i gotika. Umetnike iz te oblasti najviše poštujem i njihova dela najviše volim, tako da mogu da kažem da me oni inspirišu. Portreti su oduvek bili moja tema. Imam utisak da su objekti ili zgrade slikane u crno-beloj boji lepe, ali za mene nemaju život. Po mom mišljenju, mnogo je fascinantnije kada koristim tako zahtevnu tehniku kako bih uhvatio izraz ili emociju jer se onda kod posmatrača stvori utisak kao da slika želi nešto da kaže.
Koliko se danas cene umetnici i umetnost uopšte?
-Mislim da nema velike razlike između položaja umetnika u Slovačkoj i Srbiji. Zakonodavstvo slobodnih umetnika u obe zemlje je relativno loše definisano, barem za one koji tek ulaze u ovaj svet. Teško je zamisliti da bi umetnik koji je početnik mogao samo od svog stvaralaštva da živi. Malo je lakše onima koji su već afirmisani. Mislim da je potrebno mnogo vremena da slobodni umetnici ovih zemalja budu u poziciji u kojoj su trenutno slobodni umetnici iz Francuske, Holandije, Velike Britanije... Kada bih mogao nešto da promenim, voleo bih da se umetnost ne doživljava samo kao posao, već da se dela koja nastaju cene jer zaista imaju vrednost.
Da li će izložba ovih radova biti u još nekim gradovima u Srbiji?
-Što se Srbije tiče, nisam siguran, ne bih ništa da obećavam, ali znam da ću se za godinu dana opet vratiti u Novi Sad. Imam utisak da je interesovanje veliko i da ljudi cene moj trud i ceo proces stvaranja uopšte, kao i sam rezultat. Ono što mogu da kažem je da ću uskoro imati izložbe u Češkoj, Slovačkoj i Austriji.
Šta vas najviše motiviše tokom stvaralaštva?
-Motiviše me želja da iznenadim ljude, da im pokažem različite mogućnosti kreativnog razmišljanja, kreativnog stvaranja, želim da mi kažu svoje mišljenje, da zajedno diskutujemo.
Naravno, trudim se da budem još bolji, vrlo sam samokritičan. Nikada nisam u potpunosti zadovoljan svojim radom, a ova tehnika crtanja mi nudi mogućnost da svaki dan otkrijem nešto novo što mogu kasnije da iskoristim. Zaista, proces učenja se nikada ne zaustavlja.
Nema komentara