Kako je to živeti u tuđoj senci, znala je Džozefina Huper. Slikarka, glumica, a pre svega umetnica, žena čija su brojna dela ostala iza nje, ali je pred očima javnosti ostala skrivena. Nažalost, u braku sa Edvardom Huperom bilo je mesta samo za jednog umetnika, ili ipak ne?
Džozefina Nivinson Huper, rođena je na Menhetnu 1883. godine. Njen otac, Eldorado Nivinson, bio je učitelj klavira, a majka Meri En Nivinson, domaćica. Detinjstvo joj nije ostalo u lepom sećanju: porodica je živela teško, u nemaštini, a tragedije nisu zaobišle ni najbliže. Njen stariji brat preminuo je još kao dete, a kasnije je dobila mlađeg brata.
Uprkos teškim okolnostima, njihova majka ih ni u čemu nije sputavala, naprotiv, podržavala ih je. Tako je i Džozefina dobila priliku da upiše i završi fakultet. Diplomirala je 1904. godine na Hanter koledžu, stekavši zvanje nastavnice, a već naredne godine odlučuje se za studije umetnosti. Usput se bavila i glumom – još jednim oblikom izražavanja koji ju je privlačio.
Godine 1905. upoznala je Roberta Henrija, poznatog i cenjenog realističkog slikara i učitelja. On je, kao znak zahvalnosti, naslikao njen portret („Studentkinja umetnosti”). Ubrzo nakon toga započinje rad kao učiteljica u javnoj školi u Njujorku, prikupljajući sredstva za svoju umetničku karijeru.
Poseta Parizu bila je ključni momenat za njen umetnički razvoj. Tamo otkriva nove umetničke pravce i širi sopstvene horizonte. Po povratku u Ameriku, ponovo sreće bivšeg kolegu, Edvarda Hupera, koga je upoznala još tokom studija u Njujorškoj školi. Kasnije, njihovo poznanstvo prerasta u dublju povezanost.
Photo: womennart.com
Par se venčao 9. jula 1924. godine, u četrdesetim godinama života. Spojila ih je mačka Artur, koju je Džozefina izgubila, a Huper joj je pomogao da ga pronađe. Zanimljivo je da Edvardova karijera tada nije napredovala istim tempom kao Džozefinina. Dok je on još uvek radio kao ilustrator za časopise, njene slike su bile izlagane rame uz rame sa delima Pabla Pikasa, Mena Reja i Modiljanija u poznatim njujorškim galerijama.
Džozefina je, međutim, verovala u talenat svog muža pa se zato snažno borila i za njegovu karijeru. Kontaktirala je kustosa Bruklinskog muzeja i tražila da izlože neka od Edvardovih dela.
Nakon 1924. godine dolazi do preokreta. Edvardova karijera počinje naglo da raste, dok Džozefinina postepeno bledi. Jedan od glavnih razloga za to bila je upravo njena posvećenost njegovom radu - uložila je ogroman trud kako bi njegov opus izašao na svetlost dana. Posebno se trudila da ga podstakne da radi u tehnici akvarela.
Džozefina je pozirala za većinu figura na njegovim slikama. Ipak, Edvard je naslikao samo jednu uljanu sliku na kojoj je prikazana njegova supruga - „Džo slika” (1936). Često je radio crteže, akvarele i karikature sa njenim likom, prikazujći je kao dosadnu i zanemarljivu ženu koja izgladnjuje svog siromašnog muža. Njegovo najpoznatije delo je „Noćni sokolovi”.
Photo: commons.wikimedia.org
Photo: commons.wikimedia.org
Njihov brak, iako naizgled skladan, vremenom postaje sve napetiji. Edvard je podelio njihov zajednički studio na pola, iscrtavši liniju na podu koju Džozefina nije smela da pređe. Vremenom joj je zabranio i da koristi slikarski pribor. O svemu tome svedoče, njeni, Džozefinini dnevnici, u kojima je otvoreno pisala o svojim frustracijama, idejama, ali i njihovom neskladnom braku u kojem je bila ne samo emocionalno već i fizički zlostavljana. Danas je sačuvano 22 dnevnika, koji se nalaze u kolekciji Umetničkog udruženja i muzeja Provinstauna, u Masačusetsu.
U svojim bekeškama Džozefina slike naziva „svojom decom", Edvardova dela „naslednicima", a svoja „mrtvorođenima".
Džozefina kao umetnici, bila je vedrog duha, kao i boja. Njena slikarska paleta bila je ispunjena crvenom, zelenom, limetom i limun žutom, bojama, koje su oslikavale njen optimističan pogled na svet. To potvrđuje i njen potpis na radovima Vedra Džo.
Njeni radovi predstavljaju izraz američkog modernizma, ali su istovremeno zadržali bliskost impresionizmu, posebno u pejzažima koji su fascinirali mnoge likovne kritičare tog vremena. Uglavnom je radila sa akvarelima, slikajući pejzaže i mrtvu prirodu. Međutim, njen muž je bio veća senzacija od nje. Ona osim što je bila njegova supruga i muza, našla se i u ulozi njegove menadžerke.
Džozefina Huper nije jedina. Nestanak umetničkog napora žena povezanih sa poznatim muškarcima bio je i ostao sistematski problem. One nisu samo muze i pasivni pratioci tuđeg stvaralaštva već stvarateljke, autorke, umetnice. Njihovo mesto nije iza zavese, već na sceni.
Džozefina Huper, iako je godinama stajala u senci svoga muža, danas konačno izlazi iz tame, i zauzima mesto koje joj zaista pripada. I možda je zaista u njihovom braku bilo mesta samo za jednog umetnika - Džozefinu.
Nema komentara