Daleko odavde, u zemlji ptice kivi – Novom Zelandu – nastao je bend The Beths. Od prvog albuma njihova inspiracija proizilazila je iz pionirskih bendova predvođenih pevačicama, poput Alvvays, Rilo Kiley i The Cranberries. Svoj najveći uspeh doživeli su prethodnim albumom Expert in a Dying Field, i upravo su sa tim uticajima iz prošlosti napravili temelj za svoj četvrti album. Definitivni utisak jeste – raznovrsnost.
Photo: screenshot/spotify/thebeths
Album se odmah otvara horskim pevanjem celog benda, vičući glavni motiv svih pesama: „the straight line was a circle / yeah, the straight line was a lie“. Ali najvažniji momenat pesme dolazi kada glavna pevačica Liz Stokes otkriva svoju ranjivost i time kao da započinje pisanje romana: „I don’t know if I can go round again“. I poput neke mantre, na samom kraju poslednje dve reči se ponavljaju, ne bi li prikazale taj krug života i zavrtele vas u njegovom ringišpilu. Naravno, mnogo detalja se ističe, ali jedan konzistentan jeste kako Liz svojim naglaskom daje neverovatnu nijansu ljudskosti.
Mosquitoes dodaje novu policu u stvaralaštvu Liz Stokes. Tekst se bavi potokom blizu njenog doma iz detinjstva, koji je uništen prirodnom katastrofom. Pesma je od dna pa do vrha ispunjena nesavršenim rimama i sećanjima. I svi ti momenti vode do jedne velike metafore – ona sebe vidi samo kao gomilu mesa. Samo želi da nahrani komarce svojim telom.
Jako je bitno spomenuti vreme provedeno iza kulisa ovog albuma. Naime, Liz je nakon trećeg albuma mnogo čitala, svakodnevno provodila sate na pisaćoj mašini, gledala filmove... Uspeh prethodnika nikako nije pomogao, a kada na to dodamo antidepresive koje je počela da uzima – kreativna blokada bila je neizbežna. Ta terapija lekovima opisana je u pesmi No Joy, jednoj mahnitoj, art-punk pesmi o nemogućnosti da se oseti bilo šta.
Onda ploča uzima jednu malu pauzu – zapravo, ne pauzu, već akustičnu gitaru i spori ritam. To se dešava sa pesmom Mother, Pray For Me. Kao što se pesma o komarcima priseća jednostavnijih vremena detinjstva, ova se vraća u isto to vreme, samo iz drugog ugla. Ovde vidimo njen komplikovan odnos sa majkom. Stoji u mestu i gleda tu distancu između njih: „Želela bih da te upoznam i želim da ti upoznaš mene.“
Bend se ponovo okuplja u Til My Heart Stops, vraćajući se svojim korenima i vernom zvuku, za koji možemo reći da je standardni za The Beths. Prosta, ali opet zarazna progresija akorda, slatkasti prateći vokali i distorzirana gitara stvaraju pozadinu Lizinim nabrajanjima želja.
Ovaj bend je u prošlosti pokazao da se njihova muzika uvek nalazi u „među prostoru“. Negde tamo između tenzije i smirenosti, uzbuđenja i anksioznosti. U životu ništa nije crno i belo, ima tu mnogo toga sivog. Na nama je šta ćemo uraditi sa sivom masom. Odatle i dolazi naslov albuma Straight Line Was A Lie – ništa nije ravna linija, sve krivuda i ne staje. Ništa nije prosto izlečivo, ili nije ni vredno lečenja ako će nas to lišiti malih dnevnih zadovoljstava od kojih se, na kraju, gradi život. Lizinim stihovima shvatamo da smo pod konstantnim bolom i opterećenjem. U tome i jeste stvar – da osećamo. Nekada je izlečenje haotična stvar. I u poslednjoj pesmi Best Laid Plans nam govore kako treba ići polako, u malim dozama. Smisao će se pronaći negde usput.
Nema komentara