Kada vam se po prvi put ukaže prilika da posetite čuveni beogradski sajam automobila, ove godine održan od 17. do 23. marta, i sama pomisao na silne skupocene modele koje poželite da vidite i zamislite se na kratko u njima, budi svakom ljubitelju ovih četvorotočkaša leptiriće u stomaku. Prva prepreka na ovakvim skupovima jeste naći parking mesto gde ćete ostaviti vaše staro vozilo i otići da ga „prevarite” sa najnovijim modelima koje verovatno većina nikad neće moći sebi ni da priušti.
Foto: Gordana Adamov
Prve dve hale koje smo obišli sadrže tek po koju zanimljivost kao što su izložbe starih modela raznih vozila, od limuzina, preko skutera do karting kola. Uz to se uglavnom mogu naći nove felne, makete pojedinih automobila, veliki izbor ramova za tablice sa simpatičnim nazivima i još veća ponuda na štandu mirisa u raznim oblicima i dizajnima za vaš auto, koji vas od samog ulaza mame da kupite po neku novu jelkicu za svoje vozilo. U jednom delu hale nalaze se novi modeli besnih motora, i grupa bajkera koja ih, kako primećujem, dobro zagleda dok promoterke obučene u usku crnu kožu sede na njima. Prvi put stičem utisak da nešto nije u redu, a onda vidim i zašto. Bolje sam se osvrnula oko sebe i primetila da sam, pored zanosnih lepotica na dvotočkašima, jedina ženska osoba koja prolazi između ovih štandova. Čudno.
Misli mi remete promoterke sa ostalih štandova koje mi u ruku uvaljuju letke, priveske za ključeve i vaučere za besplatne masaže novim revolucionarnim izumima. Koliko god zvučalo primamljivo, to nije ono zbog čega smo ovde došli pa odlučno nastavljamo dalje u halu 1, gde nas čeka vrhunac ovog događaja. I dok uzbuđeno koračam hodnikom, još uvek me proganja čudan osećaj kao da ovde ne pripadam.
Foto: Gordana Adamov
Samo što smo ušli, sa naše leve strane su nas dočekala dva modela brenda „Bentli” ograđena staklenom ogradom koju je samo hostesa smela da pređe, jer niko nije dovoljno lud da pusti „obične smrtnike” da sednu u takav luksuz koji košta oko četvrt miliona evra. Posle par uzdaha, produžili smo dalje, do automobila koje zaista možemo sebi jednog dana i da kupimo. Svaki model imao je svoju hostesu koja je dobro naučila sve pogodnosti koje njen izloženi primerak nudi. Zagledali smo kola, u neka smo mogli i da sednemo, komentarisali smo udobnost, dizajin enterijera, preglednost i druge sitnice. Koliko god da sam pokušala da skrenem pažnju razgledanjem komandi na tač skrin tabli, misao koja mi je na ulazu sajma proletela kroz glavu, nije mi davala mira. Predrasude o ženama u saobraćaju, koje su jedna velika crna mrlja u našem društvu, i sveprisutna rodna neravnopravnost na ovom skupu terali su me da detaljnije analiziram stvari, te sam više zagledala oko sebe sa ciljem da među haotičnom gomilom nađem što veći broj pripadnica lepšeg pola.
Fokus mi je sa automobila prešao i na njihove promoterke, pa sam mogla primetiti da su neke od njih poslovođe obukle u najuže i najkraće haljine i „natakli”na previsoke štikle verovatno sa ciljem da njihov izgled proda izloženi model. Jedna je jedva hodala u svojim neboderskim štiklama, druga je malo dalje pogrbljena, umornog izraza lica, bila naslonjena na jedan auto, a trećoj su ispali ključevi pa je imala poteškoće da se u onakvoj haljini sagne i pokupi ih. I onda sam se zapitala, zašto me okružuju plakati malog dečaka sa natpisom „Moj tata me je naučio da vozim!” i slično, i zašto se uvek naglašava da su žene loši vozači, da im to jednostavno nije u genima, kao i to da se one ne razumeju u te „muške stvari”, a opet nisam videla nijednog muškarca koji radi kao promoter na ovom sajmu? Ko je ovde zapravo diskriminisan?
Foto: Gordana Adamov
Vrhunac svega bio je moj pokušaj da se prijavim za poligon Nacionalne vozačke akademije (NAVAK) na štandu DDOR osiguranja, kada mi je jedan od poslodavaca rekao da, nažalost, nema više prijavnih formulara, a samo par koraka dalje promoterka je skupljala mladiće koji su raspoloženi da se oprobaju na poligonu, pa sam nekako od nje uspela da nabavim listić. Otišla sam na poligon i stala u red koji nije bio preterano dug i posmatrala sam jednog po jednog kako sedaju u auto i voze između čunjeva pod kojim se nalazila imitacija leda. Ne izgleda baš tako naivno, ali je olakšavajuća okolnost što imate instruktora pored sebe.
Osvrnula sam se iza i primetila da jedno tridesetak muškaraca gleda u mene, pošto sam sad već bila na čelu kolone i čekala da sednem sledeća. Jedan od njih me je pomalo kiselo pitao „Izvini, i ti ćeš voziti?” na šta sam sad već pomalo drsko odbrusila potvrdan odgovor. Sela sam u vozilo odlučno, da im dokažem da žene nisu najgori vozači, sudeći da je ovaj pre mene pokosio bar četiri čunja, pošto nije lepo ušao u krivinu.
Cilj vežbe je da što brže i bolje ispravite volan dok se auto pod ledom zanosi, sudeći da na sve to instruktor povlači ručnu. Prvi put je bilo pomalo strašno pošto nisam znala kako ću se snaći, ali na radost instruktora, uspela sam bez greške da odradim zadatak. Kad sam napustila „Tojotu avis” kao da sam čula nekog prolaznika da je zatapšao. I neka, nije ovo muška stvar, samo su je stereotipi i seksistička uverenja takvom načinili.
Nema komentara