Katakombe i laptopovi

autor: Igor Išpanović 200 pregleda 0

U stilu profesionalnih KGB operativaca, tokom svog američkog leta 2018. godine, šetajući ulicama kolevke slobodne štampe, odlučio sam da se infiltriram u borbene redove takozvane sedme sile.

Photo: Fejsbuk stranica Newport This Week

Povlačenjem veza preko stanodavca u palanci na istočnoj obali, uspeo sam da dogovorim posetu lokalnom njuportskom nedeljniku i iz prve ruke iskusim kako u jednom mikrookruženju izgleda rad američkog lista.

Filmskim spletom okolnosti, vreme mog dolaska u redakciju Newport This Week na Roud Ajlendu poklopilo se sa javnim pozivom jednog od stubova temeljaca modernog američkog novinarstva, dnevnog lista The Boston Globe, urednicima širom Sjedinjenih Država da na isti dan, četvrtak, objave uvodnik na temu fejk njuza i odbrane slobode medija.

Nesvesno, postao sam deo (ili sredstvo) te bitke čak i pre nego što sam kročio u ovu redakciju, čije sam prostorije na prvi mah otpisao kao još jedan izlog i nastavio svojim putem. Razlog tome je što sam, u očekivanju ogromnog betonskog zdanja u rangu njujorških nebodera, prevideo činjenicu da je novinarstvo u SAD-u sada u istoj poziciji u kojoj je bilo i hrišćanstvo u svojoj genezi. Katakombe i laptopovi.

Kerber na ulazu u ovo podzemlje nije imao tri glave, već samo jednu. Zove se Kovi i zadužen je za štampu. Kovi je, inače, redakcijski pas, a tu šalu na njegov račun uputio je Kirbi, šef marketinga i jedan od dvoje vlasnika ovog nedeljnika. Drugi vlasnik, tj. vlasnica, zove se Lin, niska žena u šezdesetim godinama koja me je ljubazno dočekala u jednom veoma letnjem izdanju - u jednostavnoj crvenoj haljini ukrašenoj belim tufnama.

Pomislio sam kako bih Lin pre mogao da zamislim kao bakicu iz kraja koja ti najširim osmehom na svetu poželi dobar dan u obližnjoj pekari. Ostatak ovog, više dobrovoljnog nego ugovorom vezanog tima, čine Džo, glavni lektor, Sara i Anet, koje su zadužene za grafički dizajn i izgled nedeljnika.

U anksioznoj uzbuđenosti, mešajući srpski i engleski, krenuo sam da otkrivam razloge svoje posete i upoznajem ovu malu, arhetipičnu redakciju sa svojom biografijom, sve vreme zapanjen njenom jednostavnošću i prizemnošću.

Vlasnici su jedini stalni zaposleni ovog besplatnog nedeljnika, koji se finansira isključivo reklamama i donacijama. Lin i Kirbi su kupili Newport This Week pre devet godina, nakon što su prodali lokalni magazin svom dnevnom pandanu Newport Daily, novinama čija priča podseća na letopis kakvog srpskog lista.

Na vrhuncu popularnosti i čitanosti brojao je do osamdeset zaposlenih, dok su za to sada dovoljni prsti dve ruke. S obzirom na to da nije bio besplatan, brzo je ispao iz prosečne potrošačke korpe, iako košta svega nekoliko desetina centi. Zvuči poznato?

S druge strane, njihov nedeljnik nalazi se u središtu svetog trojstva između potrošača i kapitalista ovog sezonoskog i ribarskog gradića. Konzumenti uzimaju novine i troše novac posećujući reklamirana mesta, što su pretežno hoteli i restorani. Poslodavci potom nastavljaju da ulažu u promociju preko novina  – quid pro quo.

Uživo, odnos između novina i kapitalista izgleda više kao buvljačko cenkanje. Zajedno sa Kirbijem, posetio sam obližnji restoran Norey’s i posvedočio veličini ovog marketinškog mogula koji sa lakoćom uspe da izmami novac, ali i nekoliko piva. Usput mi je poverio kako reklamiraju preko dvadeset lokala, te da sam izračunam koliko je to u alkoholu. Međutim, kroz ovakve novinarske posete se ostvaruje i mnogo značajnija funkcija jednog gradskog lista – ona koja njega postavlja kao posrednika između stanovnika i njihovih problema i potreba.

Primeru te funkcije na delu sam prisustvovao dok smo ispijali teško zarađena piva, a šef bara hranio je naše novinarske uši žaleći se kako mu kamioni koji su preusmereni na ovu rutu kvare posao, jer svaki dan prolaze oko 20h i rasteruju goste, a pritom uvek jedan od tih „zalutalih“ vozača baš mora da zakači banderu, pa se majstori ranoranioci pojavljuju svakog jutra kako bi je namestili.

Moja uloga posmatrača u toj, ali i drugim situacijama, bila je prilično isplativa i zahvalna za studenta koji nije imao iskustva ni sa srpskim, a kamoli sa jednim američkim medijem, koliko god on uvažen ili prepoznat bio među lokalnom, ali i širom zajednicom.

U toku razgovora sa Anet, koja je očima i prstima sve vreme bila vezana za računarsku opremu, dok su joj se jedino usta sve vreme direktno obraćala meni, došlo je do problema sa bojama na ekranu. I to ne bilo kakvim bojama, već rasnim bojama, veoma osetljivom temom u Sjedinjenim Državama.

Problem u ovoj situaciji, koja je zahtevala i prisustvo urednice, jeste stranica na kojoj su se nalazili tekstovi, pa štaviše i jedna reklama,isključivo o Afroamerikancima. Taj list novina prouzrokovao je očiglednu zabrinutost kod ove dve izuzetno dobrodušne žene, koje su po svaku cenu želele da izbegnu i spreče ne samo govorkanja i tračeve već i pretpostavke svojih čitalaca.

Kako se dan sve više bližio kraju, a s time i umor i pivo krenuli da uzimaju svoj danak, naslutio sam da možda ipak neću biti samo posmatrač, već i deo, ne samo narednog broja, već i mnogo više sile – medijskog talasa koji se spremao da zapljusne trafike i novinarske štandove širom Amerike. Rešio sam da popijem onu nezdravu, poslepodnevnu kafu i pokušam da povratim deo svoje oštrine i prisebnosti, ali i čula, jer sam postao deo dva veoma bitna razgovora.

Prvi razgovor se vodio između Džoa i Lin oko uvodnika za koji je Džo bio i više nego zainteresovan da napiše, u koji bi uključio i mene i sve što je uspeo da sazna o isprepletanosti medijske i političke scene u Srbiji kao paralelu onome što se dešava u njihovoj državi. Učesnik druge konverzacije sam bio i ja, jer se novopridošlica, poletni i pomalo prepotentni brkati Amerikanac italijanskog porekla Džejms Morela, pripremao da odradi neočekivani intervju sa mnom.

Centar pažnje mi nije prijao u tom trenutku, a moj pivski engleski me nije najbolje služio, kao ni previše opširna i uobičajena pitanja koja su bila upućena ka mom, isprva razočaranom mozgu. Razočaranje je trajalo sve do momenta kad sam shvatio zašto su pitanja toliko kliše, a razlog tome je verovatno bio njihova publika, koju Kirbi posprdno naziva „prvi Jenkiji“.

Photo: Flickr

Prvi Jenkiji su kao ostrvo na kom žive – prilično uskogrudi i zatvoreni, nezainteresovani za bilo šta što se dešava van njihovih granica, a opet preponosni i jednolični. Čak je i Lin uspela da odbije upornog Džoa i ostane rezervisana i neodlučna po pitanju uvodnika, jer nije htela da ide toliko van okvira svojih čitalaca. Htela je da se pridruži pozivu i napadne, ali na mnogo blaži i suptilniji način, kao što je i ona sama.

Džo, naravno, nije odustao i njegov alternativni plan bio je da povuče veze na svom bivšem radnom mestu, dnevnom listu Explore Big Sky iz šumovite Montane, i objavi svoj tekst tamo, što je i uradio. Nedugo nakon toga sam i na svojoj koži osetio onih čuvenih pet minuta slave. Pored sunca, sledećeg dana na kioscima je osvanuo novi broj nedeljnika sa mojim licem koje je krasilo naslovnu stranu i ceo Njuport je znao za postojanje studenta novinarstva iz Srbije.

Više od sedamdeset dnevnih listova izašlo je tog četvrtka, 14. avgusta, sa sličnim uvodnicima, od Majamija, Bostona do malenog Njuporta. Tragikomičnost je bila prožeta kroz čitavu sitauciju. Koliko god upijao sva ta politička previranja i nepravde, od suđenja agentu tajnih službi zbog govora protiv predsednika do Trampovog poricanja broja mrtvih na Puertu Riku u uraganu koji je pogodio tu ostrvsku zemlju prošle godine, nisam mogao da se otmem utisku da sam ovo već negde daleko u Evropi i čuo, i video, ali i doživeo.

Nema komentara

Napišite komentar