Više nego ostale praznike, proslave, rođendane i značajne datume, Amerikanci čekaju i proslavljaju 4. jul, Dan nezavisnosti. Na ovaj dan, 1776. godine, Sjedinjene Američke Države su potpisale Deklaraciju o nezavisnosti, čime je dotadašnjih 13 kolonija proglasilo nezavisnost od Velike Britanije.
Patriotizam, na koji se kod nas često gleda s podsmehom, ovde je veoma primetan i dobrodošao. Čak i u manjim mestima, kao što je Panama Siti Bič, nije čudno videti kuće ispred kojih se vijori zastava, u većim prodavnicama postoji odvojen "star-spangled" deo, koji je dobio ime po njihovoj himni, a sadrži odeću ili druge potrepštine po kojima je preslikana zastava, a svuda se mogu čuti ljudi koji ponosno hvale svoju državu.
Sve ovo postaje posebno izraženo pred veliki praznik. Već krajem juna, zastave na kućama, restoranima, prodavnicama, ulicama, nisu usputni detalj već gotovo obavezan pokazatelj odanosti i ljubavi prema svojoj državi. U barovima i restoranima priprema se poseban meni, prodavnice nude posebna sniženja, a sve je ovo propraćeno redovnim "Kako ćeš provesti 4. jul?" alternativom za naša dva standardna pitanja koja se sezonski vrte u krug: "Gde ćeš za doček?'' i ''Gde ćeš za 1. maj?"
U velikim gradovima celog dana se organizuju parade kojima se na simboličan način obeležava dan kada su građani Amerike posle duge borbe stekli nezavisnost. U manjim mestima nema parade usled nedostatka prostora, ali entuzijazma sigurno ne manjka. Ono što je zajedničko za celu Ameriku, nevezano za to u kojoj državi ili kom gradu neko živi, je vatromet koji treba da okupi sve stanovnike na obližnjoj plaži ili doku sa kojeg će moći da posmatraju noćno nebo prošarano zvezdama i šarenim vatrometom. Za razliku od Srbije, gde se vatrometom završava većina manifestacija, festivala, koncerata i značajnih proslava, veliki vatrometi su retkost u Americi, posebno u manjim mestima, pa je ovaj povodom 4. jula dočekan sa nestrpljenjem i uzbuđenjem.
Ove godine turistima i domaćinima je i vreme išlo na ruku, pa su plaže celog dana bile pune, više nego obično. Prvu polovinu dana ljudi su proveli pokušavajući da uhvate malo sunca, uživajući dok posmatraju beskrajno plavetnilo pred sobom. Posle zalaska sunca, plaže su postale tesne za sve one koji su hteli da ugrabe mesto sa kog će se pružati najbolji pogled na vatromet.
Prvi zvuci i prve boje koje prošaraju nebo privuku uvek najviše pažnje, pa tad svi prekidaju sa trenutnim obavezama i razgovorom i podižu pogled kako bi bili deo atmosfere. Pored vatrometa koje obezbeđuje država, svaka grupica obično ponese i nešto svoje, pa se duž cele plaže mogu videti najrazličitiji vatrometi, a sve ovo traje do kasno u noć.
Uprkos dugom isčekivanju, vatromet o kojem Amerikanci toliko dugo pričaju nije izazvao preveliko oduševljenje, verovatno zbog činjenice da se kod nas ovo dešava češće, samo bez toliko značajnog razloga. Značajnija razlika je pozadina ovog dana, sve ono za šta su se Amerikanci borili i izborili nekoliko vekova ranije, i još značajnije, čega se i danas sećaju. Fešta koja prati ovaj dan, barem u manjim mestima, nije izrazito spektakularna, ali ipak svaki pojedinac zna šta ovog dana obeležava.
Nema komentara