Najveće pitanje, kada govorimo o umetnosti, jeste odakle dolaze emocije? Da li je to samo hemijski proces koji se stvara u našem telu ili nam duša pruža alat kojim treba da proživimo ovo vreme na planeti? Zapravo, pravog odgovora nema, on je tu negde između. Između opipljive realnosti i naših umova koji svakog dana napreduju i nose nas dalje. Ali neka iskustva u životu daju nam jače emocije, bile one pozitivne ili negativne, i ostave neizbrisiv trag u nama. Kada muzičar uspe da uhvati taj osećaj u teglu i napravi album, to je onda već izuzetno emotivna avantura koja je dostojna nekih desetak pesama. Džastin Vernon, sa svojim indi kolektivom Bon Iver, na svom prvom albumu napravio je jedan pravi indi mit. Jednu tešku priču, sa pitanjima i po kojim odgovorom. Njegov prvi album je onaj kojem se treba vraćati zbog one najprirodnije ljudske emocije - tuge.
Foto: Screenshot/spotify
Debitantsko izdanje napisano je, producirano i snimljeno tokom tri meseca u zabačenoj lovačkoj kolibi u šumama Viskonsina. Vernon je tamo pobegao, od stvarnosti i od ljudi. Nakon posebno teške godine u kojoj oboleva od mononukleoze, potom dobija infekciju jetre, biva izbačen iz svog benda i doživljava, za njega, iznenadni raskid sa devojkom. Doneo je u gepeku auta par instrumenata, uključujući Sears gitaru (koju je nabavio preko eBaya), sintisajzer i opremu za snimanje. Lovio je sopstvenu hranu i provodio dane pijući pivo i gledajući televiziju. Prvih par nedelja je prokrastinirao i nije gotovo ništa uradio, ali jedne večeri morao je da otera medveda sa svog trema. Taj događaj bio je okidač i vratio se radu na muzici.
Tokom te hladne zime u Viskonsinu stvorio je svih devet pesama koje čine ono što je on u tom trenutku. Svaka pukotina u glasu, svaki krckaj gitare postao je deo njegove tragedije koju je stavio na ploču. U tolikoj usamljenosti, depresiji i bolu morao je da nađe način da se izbori i nađe rešenje za svoje probleme. Većina pesama je samo Vernonova gitara i njegov glas, uz minimalno korišćenje perkusija i elektronskih elemenata. Gotovo čitavo vreme peva u jecaju, u falsetu koji je postao njegov imidž. Album prelazi laganim tokom sa baladama poput "Flume" i "Blindsided" u surove izlive emocija na pesmama "The Wolves" i "Creature Fear". Pogotovo kod pesme "The Wolves", gde se nalaze najgušći izlivi besa i buke.
Album se zatvara, kako i treba, jednom predivnom kompozicijom „re:stacks“, ali ne onako teškom i tužnom kao ostatak, već nekako oslobađajućom i smirenom. Kao da kraj dopušta slušaocima, ali i Vernonu, da krene dalje. Ova pesma bila je kraj njegovog boravka u kolibi, kraj njegove borbe i shvatanje da mora poći. Dosta je usamljenosti, šume, medveda, vreme je za nastavak života.
Po izlasku iz kolibe, Justin je pustio pesme prijateljima i shvatio da ono što je napravio nije samo demo, već je to finalni oblik. Napravio je neke male korekcije i dodao po koji instrument, kao što je truba u For Emma, ali kada slušate album, to su ti snimci nad kojima je on bdio sam u jednoj zimi. To što je i objavljeno tako suvo i bez dorade zapravo je doprinelo zvuku i emociji koje su i ostale najupečatljivija stvar.
Zvanično objavljen 2008. godine, album je od početka do kraja postao mnogo veći nego što je Vernon ikada mogao da zamisli. Postao je veliki deo kulture i postolje za dalje indi muzičare. Kasnije je Bon Iver postao apstraktniji, tehnički impresivniji i pun saradnika. No, svi naredni radovi, koliko god bili impresivni i potkovaniji, For Emma, Forever Ago ostaje ona jednostavna, dirljiva priča o jednom očajnom čoveku slomljenog srca, tamo negde u lovačkoj kolibi na kraju Viskonsina. Ploča ima svoje predahe, pitanja, odgovore i greške, ali nudi nešto što retko možemo da čujemo - jednog običnog čoveka koji svoje najmračnije strane pretvara u muziku.
Nema komentara