Mladi pesnik Rade Šupić već svojom prvom zbirkom pokazuje zavidnu zrelost i jasno profilisan poetski izraz. Povodom njegove knjige „Po instrukcijama umrlih“, imao sam priliku da sa autorom razgovaram i kroz intervju dodatno sagledam tematske i estetske okvire njegovog stvaralaštva.
Ova zbirka otvara prostor za promišljanje o identitetu, prolaznosti i odnosu prema nasleđu, pri čemu se izdvaja autentičan i introspektivan pristup. Upravo spoj ličnog i univerzalnog čini njegov pesnički glas relevantnim i vrednim pažnje.
Šta stoji iza naslova „Po instrukcijama umrlih“?
Oduvek sam imao neku potrebu da naglasim život uprkos neminovnoj smrti, da naglasim pobedu života nad ništavilom, u svakom atomu i tvari. Stoga, i sam naslov želi da dočara to ubeđenje. Ako se nečija vokacija želi predstaviti kao onakva u kojoj sadejstvuju glasovi umrlih, odmah se stiče utisak da oni i nisu baš tako mrtvi kao što izgleda. Jer jelte, čim mogu da govore, kako mogu to biti. To je samo mali naglasak, sitno opipavanje terena, a s obzirom kada je pisano – 2020 i 2021. godine, i ne čudi. Takođe, naslov želi naglasiti spoj tradicionalnog i modernog. Da moderno ne može bez tradicionalnog, pogotovo u savremenosti, kada je inventivnost uvek dobro došla – ali samo onda ako se ne ruga prošlosti, ako se ne ruga temeljima književnog, i najzad – ako se ne ruga samoj sebi.
U kojoj meri je Vaša poezija autobiografska?
U velikoj meri. Uvek naglašavam empirizam kao ključnu i nezaobilaznu stavku za nastanak dobre pesme. Koliko si dobro uspeo nešto da osetiš, koliko si spreman nešto da osetiš, u svojoj uzvišenosti ili svome padu – toliko je tvoje pesničko iskustvo veće, a samim tim, i pesma. U mom slučaju, da se nisu desile brojne uzročno-posledične veze, velika većina moje vokacije ne bi ni postojala. U stvari, postojala bi, kao već pomenuto iskustvo, ali ne i u svojoj ovaploćenoj manifestaciji.
Kako razvijate poetiku, a čuvate autentičnost?
Nikada ne razmišljam o tome. Razvoj je nailazio spontano, naravno, nije padao sa neba. On je uvek posledica nečega – čitanja, iskustva, početne poetske matrice, ako je ima, susreta sa drugim ljudima, itd. Imamo pesnike koji imaju doslovno sve predispozicije (iz laičkog ugla) za stvaranje nečega dobrog: recimo, znanje, generalno akademsku potporu, zatim nagon za pisanjem, i slično. Međutim, nešto tu nedostaje, nečega tu nema, a to što fali ne može se nadoknaditi suvim znanjem. Stoga, svedoci smo kako pesnički legitimitet može zavisiti, ipak samo prividno, od akademizama, i da se u tom maniru mnogi mogu samopotvrđivati. Jer naravno, ako imam određeno zvanje i znanje, verovatno sam dobar u stvaranju onoga što sam
proučavam. Nije uvek baš tako. Zato čudi nesvesnost pojedinaca o sopstvenom netalentu. Još više čudi glad, nikad zasićena, a uvek puna sebe. O autentičnosti ne bih umeo da Vam kažem mnogo. Ako je ima, to se uvek potvrdi na ovaj ili onaj način. Kada se pesnik dokopa znanja o sopstvenoj posebnosti, to ga natera ili da još jače i bolje peva, ili ga sa druge strane stropošta. Procentualno, mislim da je ovo drugo češće. Jer lakše je biti gordi pevač, nego smireni beležničar, zapisničar čuda.
Postoji li granica između vere i umetničke sloboda?
Ne verujem u spolja zadatu granicu između vere i umetničke slobode, ali verujem u unutrašnju meru. Umetnost ima pravo da preispituje i ono što je sveto, ali ne nužno da ga banalizuje. A svedoci smo da se to danas često poredi sa inventivnim izrazom, naročito u savremenoj – ponekad tako bezbožničkoj umetnosti.
Kako vidite položaj mladog pesnika danas?
Često se položaj pesnika, a osobito mladog, stavlja u lošiji položaj u odnosu na društvene pretenzije. Međutim, postavlja se pitanje – da li poezija uopšte može dostići svoju široku popularizaciju, odnosno svoj apsolut u društvu kakvo poznajemo, i da li se to ikad desilo? Mislim da ne može, a ono što je još važnije reći – i ne treba. Poezija obogaćuje život pojedinca, a pojedinac obogaćuje život poezije. Prožimaju se, naprosto, jer su međuzavisni. Uzimajući u obzir stepen mediokriteta, dakle ne konkretno u našoj zemlji, nego uopšteno, položaj pesnika ne može biti na nekom visokom stupnju. A reklo bi se da upravo taj lošiji položaj stvara jedan „inventivan“ položaj avangardnosti, jer što je veći stepen neprihvatanja, veći je naglasak na posebnosti jedne društveno-umetničke kategorije, unutar same kategorije, razume se. S tim u vezi, ja se nikada nisam žalio, a poezija mi je donela mnogo radosti, mnogo susreta. Ne znam kako bih organizovao svoj život da nije bilo nje. Položaj kao položaj, sklon je smrti. Zemaljska slava je mrtvo slovo. Stoga, preporučujem stvaraocima da koriste poeziju na pravi način, kako bi živeli lepše, i ispunjenije.
Da li umetnost treba da bude angažovana?
Može, ali i ne mora. Nisu svačiji kapaciteti isti. Ali ako neko, na primer, nema kapaciteta da svoja stremljenja izrazi kroz angažovani izraz, onda je tu građanska angažovanost, kao osnovna matrica po kojoj treba hoditi, nevezano stvara li se u korist društva, ili ne. Umetnost svakako treba da bude korisna, i uvek je korisna. Materijalistički i transakcionistički opredeljeni duhom, ako se to duhom može nazvati, skloni su „kritici umetnosti“, gde se ona posmatra kao nekorisna. A zašto je nekorisna, prema njima? Jer ne doprinosi ekonomskom poretku, ili individualnom blagostanju. Paradoksalno, iako je ovde naglasak na materijalizmu (kao da se sve može prožeti tom bogomdanom transakcijom – a logično – ne može), takvo gledište odiše strogim siromaštvom, a to je najveća nemaština koja postoji: siromaštvo duha. U ontološkom smislu, umetnost je uvek angažovana, jer objavljuje rekapitulaciju bića i duha, ali samo u onoj meri u kojoj je pojedinac spreman da se žrtvuje za svet. I sebe.
Pesnik Rade Šupić
Koliki je danas rizik javnog umetničkog stava?
Reklo bi se da rizika – nema. Kako je to dobro napisao pesnik Branko Miljković: “Svet se deli na one koji su zapevali / I na one koji su ostali robovi”. Poenta ovakvog referenciranja leži u tome da je danas javni umetnički stav nešto najprimarnije i najprirodnije što može postojati. Svet nikada nije bio loš u svojoj zamisli, svet je zamišljen kao raj, ali su ga ljudi načinili paklom. Isto su učinili i sa svojim dušama. Stoga, ističem neophodnost stava, jer rizika zaista nema. Eventualno možete biti ispljuvani, isprebijani (od strane dovedenih poslušnika ili “registrovanih” organa reda), pregaženi, ali ne i – ubijeni. Gospod kaže: “I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti.” Trebalo bi malo više da poverujemo u te reči, a zloba svakako govori sama protiv sebe. Naše je da imamo jasan stav, po cenu umetnosti, ali i života. Imati jasan stav znači biti stvaralac. Mastiljari mastiljare, stvaraoci nose stavove. Nikada neće biti drugačije.
Može li poezija dopreti do publike u digitalnom dobu?
Naravno. Da ne postoje digitalne platforme, mislim da bi manifestacija poetike izostajala u većoj meri. Ne bi bilo tog blistavog kohezivnog aparata, koji i zlo i dobro donosi – u zavisnosti kako se primenjuje, odnosno da li se pravilno primenjuje. Popularizacija poezije kroz digitalne medijume donela je mnogo blagodati. Naravno, tu mislim na uži krug čitalaca, koji je opet sjajan. Jedna od tih blagodati je svakako međugeneracijsko povezivanje, stvaranje umetničkih društava, književnih udruženja, pa i običnih grupnih ćaskanja, ili pak fejsbuk grupa, gde je cilj isti – a to je umetnost. Kod nas postoje regionalni elektronski časopisi gde pesnici mogu da pokažu “šta umeju”. Elem, tekstovi pesničkih konkursa koji su se nekada davno prenosili isključivo preko štampe ili radija, sada su dostupni gotovo svima na internet platformama. Svako može da piše, ali svako može i da bude kritičar. Ali neću mnogo o manama, jer najpre treba istaknuti dobre stvari. Sve u svemu, ja sam lično zadovoljan kako je moja poezija primljena. Ona neće, i ne želi, mada ni ne može, dostići neke megalomanske razmere u popularnosti, ali ima, i imaće – svoj život, nevezano da li sam ja živ ili ne. Non omnis moriar – kaže Horacije.
Šta Vas danas najviše inspiriše?
Inspiriše me dosta stvari, ali nemam potrebu da o tome pevam. Pre sam dosta pisao o smrti, sa povremenim optimizmom. Međutim, pravim neke beleške koje su potencijalne pesme. Mislim da sada dublje i bolje osećam stvari, ali manje isto to prenosim u poetskoj formi. Ali pošto je smrt pobeđena, ne ostaje ništa drugo osim slavljenja. To je nešto o čemu razmišljam, to je moj budući fokus, uostalom – moj budući život.
Koji savet biste dali mladim pesnicima?
Da drže kontinuitet i da istraju. Da ne dozvole da crvljivost sveta, a osobito pesničkog, probudi u njima skrivenu gordost. Da se ne uznose kada pobeđuju, a kada su poraženi da ne očajavaju. Da se međusobno podržavaju. Da im poetika bude zasnovana na ljubavi. Tek malo svetlosti tražim.
Koju poruku želite da vaša poezija prenese?
Ne mislim nikada o tome. Čitaoci pronalaze značenja i (re)interpretiraju ih, jer književnost je uvek višeznačna, fluidna, značenja variraju. Ali, iako variraju, jedino autor zna više od svojih čitalaca. Štaviše, može i da zna, ali da ne zna da objasni – što je legitimno. Izgleda kao da je prisustvo tajne neizbežno, i da je tajna stvaranja jedini pravi pristup u umetnosti. Ne može se sve ni objasniti, a i da može, to bi bilo jako strašno. Zaista ne mislim o tome šta moja poezija prenosi publici, ali dokle god živi jedan čovek kome je ona radost, biću zadovoljan tim ishodom. Naravno, ne zbog čitanosti, već zbog ontološkog trepeta u ljudima. To je uostalom i svrha stvaralaštva. Nikada druge svrhe nije ni bilo.
Koju emociju želite da probudite kod čitalaca?
Radost.
Nema komentara