Kako je bilo na Gitarijadi u Zaječaru

autor: Društvo 32 pregleda 0

Legenda kaže da je najveća gitarijada u Jugoslaviji smeštena baš u Zaječar, jer se nalazi na eminentnoj lokaciji Bogu iza tregera. Mislili su da će dalek put da preobrati buntovnike, da im ošiša kose i obriše tetovaže. Zaboravili su da imaju posla sa rokerima. Pedeset tri godine nakon – Gitarijada i dalje prži.

Photo: Sebastian Ervi

Delegacija koja je kreluna iz Novog Sada putovala je devet sati. Put je trebao da traje tri sata kraće, ali autobuski prevoznik je bio neiskren u vezi sa vremenom pristizanja. Tri sata smo proveli na travi među migrantima slušajući opojno cvrkutanje bagera dok grade Beograd na vodi.

Ma koja god da nam je polazna tačka, svake godine Bugari ne propuštaju priliku da nam nabijaju na nos to što su oni stigli za samo sat vremena. Delegacija iz Niša je takođe psovala. Zbog radova na pruzi morali su da se snalaze. Retko ko zapravo dolazi autobusom. To je luksuz koji nije dopustiv i nije rokenrol. Najčešće se dolazi stopom ili vozom iz kojeg se svake godine prepričavaju anegdote.

Pristanak na novu, privatnu, modernu autobusku stanicu za koji nismo znali. Čekanje taksija. Indirektno nagoveštavanje taksisti da nismo ovde prvi put i da znamo koliko košta taksi u Zaječaru. Isključen taksimetar i dupla tarifa uprkos nagoveštajima.

Photo: Sanja Đorđević

Prvo ide prijavljivanje za kamp – ne da bi ti naplatili, nego da bi ti dali bonove za besplatan ručak. Najveća rok manifestacija časti tebe što si došao. U šumici iznad ograđene bine već je postavljeno dosta šatora i jedan veliki – najvažniji – socijalac. Vojnički šator sa klupama i stolovima kao za slavu mesto je gde se provede najviše vremena. Do prošle godine u njemu je mogao da se pazari staklenac čuvenog Zaječarskog piva po bolesno niskoj ceni. No međutim, kako nezvanično saznajemo, taj polulegalni biznis je prestao zbog prijave ovih iz prodavnice inspekciji.

Srdačno, gotovo familijarno, pozdravljanje. Kako ste putovali, kol‘ko ste putovali, hoćeš rakiju, moja je, domaća – pitanja su koja uraneli kamperi postavljaju ovim tek pristiglima. „Evo ovde stavite šator, čuvao sam vam mesto. Ovde će taj, onde će onaj“ – planska urbanizacija koja je prošle godine bila od egzistencijalnog značaja zbog kiše i cirada.

Prodavnica se nalazi nekih stotinak metara ispod ograđene bine. Malečka prodavnica sa ljubaznim i uslužnim prodavačicama – ne zato što moraju, nego zato što su takve. Valja im odati priznanje za strpljenje i skocncentrisanost kojima odlikuju kada se okupi čopor pijanih rokera.

Ispred se nalazi „orah“ – višegodišnji kesten. U njegovom hladu stoje tri klupe u obliku ćiriličnog „P“ i tepih između njih. Dodatni šarm ovom romantičnom mestašcu pored pruge daje milion zasađenih crvenih čepova od staklenca. Sastajalište, rastajalište, družilište i ključna tačka svake Gitarijade. Samo „orah“ zna koliko se u njegovom hladu isprazni gajbi.

Photo: Sanja Đorđević

Znamo se godinama i ako se u 365 dana gledamo samo tri. Baš kao prava familija koja se okuplja samo za slavu. U ovom slučaju – slavu rokenrola. Bezuslovno druženje. Nije potrebno nikakvo nametanje političke koreknosti, asimilizacije i ostalog forsiranja. Bugari, Vlasi, Bosanci, Vojvođani, ovi, oni – svi pričaju svojim jezikom, svojim naglaskom i svako svakog razume i ne diskriminiše. Dolaze ljudi svih starosnih dobi. Najviše ima ovih srednjih godina, ali i mladih, čak i dece i penzionera.

Ono što volim kod Zaječara je što se, za razliku od drugih festivala poput Egzita, droga i ne konzumira. Od ovakve ekipe se to očekuje, međutim, ona se samo zaliva starim zaječarcem i dobrom domaćom rakijom. Dokaz tome je i svakogodinjšnja racija kampa gde autobus policajaca detaljno pretresa šatore. Kol‘ko ja znam, niko nikad nije „pao“.

Ove godine je, za razliku od prošle, upekla zvezda. Pravo vreme da se osveži u Crnom Timoku. Nešto iznad Popove plaže nalazi se mostić koji pruža fantastičan hlad. Zaječarci se ne kupaju u njemu, verovatno s razlogom.

Photo: Sanja Đorđević

Jedino što bih zamerila organizatorima jeste priključivanje moto-skupa. Stalo gledanje da neće neka budala da me zgazi i turiranje u sred noći nije bilo nimalo simpatično. Rokeri i bajkeri nisu ista sorta.

Što se tiče svirke, bila sam samo na Goblinima. Bilo je tu i Van Gogova, Alena Islamovića, Ribljih Čorbi, S.A.R.S-ova, ali me iskreno nije interesovalo da idem, kao ni moje kolege kampere. Za ove koji su me zanimali sam već bila kontuzovana. Ulaz na koncert je besplatan. Ta pobogu, bina je na otvorenom! Neke bendove sam slušala iz šatora.

Najteže uvek pada nedelja. Šugav dan kakav jeste označava rastanak i povratak kući. Negde nekad kane i koja suza. Grljenje, opraštanje i ispijanje poslednjeg piva za srećan put. Tolike kilometre treba pregaziti umorni, tromi i mamurni. Vidimo se do sledeće gitarijade kada ćemo zapisivati nove stranice naših uspomena.

Photo: Sanja Đorđević

E da, izvinjavam se gloduru na kašnjenju od mesec dana. I dalje se oporavljam.

Nema komentara

Napišite komentar