"Živimo u Srbiji" nije razlog za neprofesionalizam

autor: Mediji 92 pregleda 0

U nedavnoj poseti nemačkim televizijama Deutsche Welle (DW) i Phoenix, ali i italijanskom javnom servisu RAI, njihovi novinari i urednici predstavili su mi neke od primera dobre prakse. Tokom čitavog boravka, nad glavom mi je lebdelo pitanje – Šta bi od ovoga bilo primenljivo u Srbiji?

Pored neminovnih razlika u ekonomskom i političkom sistemu – iako sve tri države imaju demokratski status, u praksi se bitno razlikuju – postoje delovi medijskih modela u ove tri inostrane stanice koje bi televizije u Srbiji mogle da preuzmu i prilagode, te da svoje programske sheme, ali i pristup informisanju, značajno poboljšaju.

Finansiranje

U periodu između 2013. i 2015. godine, u Nemačkoj je na snazi bio zakon koji je predviđao da sva domaćinstva koja poseduju radio i televizijske aparate moraju plaćati taksu. S obzirom na to da niko nije mogao ući u domaćinstvo i proveriti da li neko laže kada kaže da nema tv ili radio, građani su mogli da izbegavaju plaćanje ove pretplate, što je dovelo do finansijskih gubitaka i nedovoljnih sredstava za emitovanje programa.

Danas, kada se medijski sadržaj može konzumirati i putem smartfonova i tableta, radijske i televizijske stanice u Nemačkoj finansiraju se putem pretplata, i to u iznosu od 17.50 evra po domaćinstvu, nezavisno od broja članova. Za primaoce socijalne pomoći, taj iznos je umanjen ili su u potpunosti pošteđeni plaćanja. Institucija koja je zadužena za prikupljanje ovih taksi naziva se „Beitragsservice von ARD, ZDF und Deutschlandradio“.

Ovaj sistem može delovati komplikovano stranim državljanima koji privremeno borave u Nemačkoj, ali, sudeći po komentarima na različitim forumima, sve eventualne nepravilnosti se odmah po prijavi otklone. U svakom slučaju, ovaj način finansiranja pokazao se efikasnim, jer mediji imaju dovoljno sredstava da emituju kvalitetan sadržaj, nezavisni su u svom radu, ali znaju i da moraju opravdati poverenje građana.

S druge strane, među televizijama sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji, jedino se javni servisi delimično finansiraju od pretplata građana, koja se plaća preko računa za struju. Kako je predviđeno predloženim izmenama Zakona o privremenom uređivanju načina naplate takse za javni medijski servis, naknade od početka ove godine iznose 220 dinara. To je ujedno i prvo poskupljenje taksi od 31. decembra 2015. godine.

Prema računici finansista RTS, približno oko 46 odsto prihoda u kasi javnog servisa potiče iz pretplata, oko 28 odsto je iz budžeta, a 26 odsto su sopstveni prihodi, koji uglavnom dolaze od marketinških usluga. Građani se plaćanju pretplate protive usled nepoverenja u medije i nezadovoljstva medijskim sadržajem, a razlozi tog nezadovoljstva ilustrovani su u istraživanju Libertarijanskog kluba Libek.

Takođe, prema rezultatima ovog istraživanja, svega 9.4 odsto ispitanika ima poverenja u medije u Srbiji, što je ogromna razlika u odnosu na podatke internacionalnih anketa, u kojima 96 odsto gledalaca DW-a, odnosno oko 150 miliona ljudi nedeljno, kaže da ima poverenja u ovog emitera.

Multikulturalnost

Deutsche Welle (DW) počeo je sa emitovanjem radio programa trećeg maja 1953. Godinu dana kasnije, uvrstio je prve strane jezike. U televizijsku mrežu uključio se 1992, a nedugo potom, proširio se i na internet. Danas, televizijski program emituje  se na četiri jezika, sa raznovrsnim audio sadržajem, a na njihovom sajtu vesti se objavljuju na 30 jezika, uz prilagođavanje različitim društvenim mrežama.

U Bonu i Berlinu, DW broji oko 3.400 zaposlenih iz 60 različitih zemalja, što im daje za pravo da multikulturalnost smatraju jednom od svojih najvećih prednosti. Ova medijska kuća odustala je od emitovanja radijskog programa na različitim jezicima, jer smatra da su podkasti i društvene mreže prijemčivije platforme za obraćanje savremenoj publici. Prema rečima direktora Pitera Limburga, njihov fokus pomerio se sa prvobitnog obraćanja Nemcima na obraćanje globalnoj publici.

– Naš program usmeren je direktno na publiku širom sveta, više nego ikada. Želimo da se uključimo u dijalog sa njima. To radimo uz pomoć koprodukcije sa našim internacionalim partnerima, koji su sada srce našeg posla. Naš sadržaj se umnogome bazira na onome što je relevantno za naše ciljne grupe – kaže Limburg u intervjuu povodom obeležavanja 65. godišnjice postojanja DW.

S druge strane, Radio-televizija Vojvodine se u svojoj Misiji takođe ponosi „negovanjem i povezivanjem etničkih manjina u Vojvodini sa matičnim državama“, ali je njihov televizijski i radijski program striktno podeljen na emitovanje na srpskom, na mađarskom, i na jezicima nacionalnih manjina.

U dvema centralno-informativnim emisijama prikazanim krajem novembra na Prvom programu RTV-a analiziran je medijski diskurs, i utvrđeno je da nije bilo pomena nacionalnih manjina, niti bilo kojih drugih marginalnih grupa. Jedina TV emisija za koju se može reći da afirmiše multikulturalnost i da program emituje na jezicima nacionalnih zajednica, sa prevodom na srpski, zove se Paleta, a neki njeni segmenti prenose se i na Oradiju.

Međutim, i ta emisija ima svojih manjkavosti, objašnjava profesorka Smiljana Milinkov, koja na Odseku za medijske studije drži predmet Izveštavanje o drugom.

– To što postoji drugi televizijski i drugi i treći radijski program RTV-a ne znači da informacije na manjinskim jezicima ne bi trebalo da se emituju i na prvom programu, kako bi se oni koji govore većinski jezik upoznali sa različitim nacionalnim zajednicima koje žive u Vojvodini. Međutim, ni za Paletu se ne može reći da je primer interkulturalnosti, jer je svaka emisija na jeziku jedne nacionalne zajednice, umesto da recimo bude tematski, pa da se određena tema sagleda iz ugla različitih zajednica – smatra profesorka Milinkov i dodaje da, iako je odlično što postoje programi na brojnim manjinskim jezicima, bilo bi mnogo bolje kada bi dolazilo do većeg prožimanja različitih kultura.

Formati

Jedan od najrelevantnijih izvora informisanja o političkim dešavanjima u Nemačkoj jeste Phoenix televizija, koja se nalazi u Bonu. Tome u prilog svedoči i činjenica da se mnogi političari odlučuju da intervju ili izjavu daju isključivo ovoj stanici, koju potom drugi mediji citiraju. Njihovog prosečnog gledaoca čini stariji muškarac, što je sličnost sa gledaocima dužih političkih formata u Srbiji.

Međutim, bitnu razliku predstavlja to što, kada Phoenix negativno kritikuje nekog političara, ovaj to uvaži, imajući u vidu kredibilitet tog medija. U Srbiji, ipak, verovatnije je da će političar tužiti taj medij za klevetu ili povredu ugleda i časti, jer ako ih ne podržavaju, očigledno su protiv njih – zaboravljajući da je zadatak medija da izveštavaju nepristrasno i kritički.

Takođe, inovacija koja je uočena u italijanskom javnom servisu jeste 24časovni program emitovanja vesti pod sloganom: „All news. All new.“ Rai News24 počeo je sa radom 1999. godine i nudi uglavnom internacionalne vesti i one iz oblasti ekonomije. Kombinuje televiziju, internet i digitalnu tehnologiju.

Prvih godinu dana, program se emitovao uživo radnim danima, a vikendom reprizirao, da bi nakon dvehiljadite postao prvi kanal koji svih sedam dana u nedelji uživo emituje vesti. Ovo jeste jedan od smerova u kojem bi javni servisi u Srbiji mogli da se razvijaju, ali za sada o tome nema nikakvih naznaka.

Kako su pokazali rezultati istraživanja koje je sprovela Nova srpska politička misao (NSPM), više od polovine građana Srbije informiše se putem televizije, a trećina stanovništva tvrdi da najviše poverenja ima u Radio-televiziju Srbije. Imajući u vidu te podatke, ali i činjenicu da su televizije u Srbiji izgubile kontakt sa mladom publikom, neophodno je razmišljati o tome kako se kvalitet programa može unaprediti, a jedan od načina je upravo ugledanje na one koji su u tome uspeli – Rai, Deutsche Welle i Phoenix.

Ovaj tekst nastao je tokom posete Nemačkoj i Italiji u periodu 3-7. decembra, a u okviru projekta "Doživi EU" koji finansira Delegacija EU u Srbiji.

Nema komentara

Napišite komentar