JOVANA SEMIZ: Sloboda je svugde i granice su svugde

autor: Branislava Kolarov 171 pregleda

U eri digitalne, “instant” fotografije, filtera i ulepšavanja stvarnosti, fotografkinja i studentkinja Akademije umetnosti u Novom Sadu Jovana Semiz usuđuje se da svet posmatra mahom kroz analogni objektiv. Svojom prvom samostalnom izložbom “Oversaturated” u Šok zadruzi zaokružila je petogodišnju arhivu sa preko pet stotina probranih fotografija alternativnog noćnog života Novog Sada predstavljenog onakvim kakav jeste “kada niko ne gleda”. 

Foto: Elvira Kakuszi

Poslednjeg dana izložbe, u subotu 3. oktobra, posetioci su mogli da odaberu fotografiju koju će poneti sa sobom, a svako ko je svojevremeno posećivao klubove kao što su Baza i Firchie Think Tank Studio, lako se mogao pronaći kao deo postavke. Jovana naglašava da su izložene fotografije samo mali deo njene arhive, dok iza sebe ima i fotografsku knjigu “Borderline of Freedom” i nagradu za najbolju fotografkinju iz Srbije na sedmom Svetskom bijenalu studentske fotografije.

Zašto “Prezasićenost” (Oversaturated)? 

– Do same ideje je došlo na jednom od predavanja na Akademiji umetnosti gde imam izborni predmet Prošireni prostor čija je poenta da sklopiš rad i da ga najbolje prezentuješ u prostoru koji ćeš sam da izabereš. Htela sam zbog samog broja fotki koje imam da sve predstavim klaustrofobično, prenatrpano, prezasićeno. Odatle je potekla sama ideja da se moj osećaj prezasićenosti prenese na ostatak ljudi koji bi ušli u galeriju,    pošto sam ovim stavila pečat na sve što sam radila poslednjih pet godina. E sad, da li ću ja protivrečiti sebi u jednom trenutku i nastaviti da radim žurke, to ću videti već naknadno ako mi se ukaže prilika da radim ovo ponovo.

Poslednje tri godine radila si u Firchie Think Tank Studiju koji je nedavno zatvoren. Šta to znači za tebe, a šta za omladinu koja je uskraćena za još jedno kultno mesto?

– Što se tiče Firčija, ne volim što se zatvara ni sa sentimentalne, ni sa neke objektivne strane. Ipak sam tamo ostala toliko dugo zato što mi je bilo dobro i u suštini me je izgradio na neki način. Omladina više nema gde da izlazi, ne postoji više taj koncept tog prostora za tematske žurke gde ne postoji kodeks ponašanja koji si morao da ispuniš. Ovde je moglo sve, zato sam bila tamo, zato su me i zvali, zato što mogu da vidim sve i svašta. To je bio jedan od onih klubova gde kao klinac naučiš i koju muziku ćeš da slušaš i sa kojom ekipom ćeš da se družiš. Svima to malo treba i nikome to nije smetalo ni na koji način.

Budući da klubovi trenutno ne rade, kako i šta sada stvaraš?

– Nikad ne prestaje ta želja da nešto fotkam, i dalje fotkam, na isti način – isti je taj neki “pečat”. Ja sam sa svojim aparatom postala najbolji prijatelj odavno, nisam izašla bez njega iz kuće od kako sam odlučila da ću da se bavim fotografijom, tako da već znamo šta radimo. Ovo ovde nije ni 20 posto onoga koliko inače fotkam, a i dalje se oseti taj neki momenat prezasićenosti. Nisam ja ni skapirala da nešto „stvaram“, nisam ni razmišljala o tome, ali bliži mi se i diplomski koji ću morati da iznesem, tako da ću morati da stvorim nešto (smeh). 

Foto: Jovana Semiz

Kako se u vremenu fabrikovane digitalne fotografije odlučiš za film?

– Zapravo, retko kad sam radila žurke analogno zato što to prosto nije finansijski pristupačno, ali analogno fotkam sve mimo žurki. Sama boja filma, samo osećanje filma kada si mali i gledaš analogne fotke po albumima, to je neko lepo sećanje koje ima šmek prošlosti i to je negde sve zbog toga. S druge strane i puka radoznalost – hajde da vidimo šta će analogno da se desi, šta će ovaj film da uradi, šta će ovaj aparat da uradi. Volim male aparate, minijaturni su, mogu svuda da ih nosim. Kad uzmeš digitalni aparat, on je masivan, svi ga vide, svi ga čuju, nije prirodno toliko koliko analogni aparat. Mislim da svi mirnije i manje reaguju na to nego na digitalni aparat koji je mnogo upadljiviji i može da deluje preteće.

Svoju prvu foto-knjigu “Granice slobode” koju izdaje Kamboja press otvaraš pitanjem koji su to trenuci kada se osećamo potpuno slobodnim. Da li u dosadašnjem radu pronalaziš odgovor, koji je recept za slobodu?

– Sloboda je sve što ti želiš da bude. Ovo je sloboda koja je mene s vremena na vreme interesovala. Neminovno je da fotke uperavaju na to, ali sve to zavisi u kom segmentu svega toga su me uhvatili. Recimo, postojao je momenat kada sam radila samo sa ženama jer sam istraživala nešto sasvim drugo i da su me uhvatili tada, ta knjiga bi se vrtela oko toga. Oni su me uhvatili u tom nekom momentu gde sam obrađivala pitanje slobode, granica do kojih odlazimo i toga da li granice uopšte postoje. Postoje granice prihvatljivosti i neprihvatljivosti, ali u suštini granica je sve što ti želiš da ti bude granica, granica je sve što neko sam sebi postavi i sloboda je sve što hoćeš da bude. Ti si slobodan onda kada ti hoćeš da budeš slobodan. Sloboda je svugde i granice su svugde.

Kako su žene portretisane na tvojim fotografijama?

– Neretko je to bilo vezano za moj status kao žene i za slobodu i neosuđivanje žena bilo gde. I dan danas mnoge stvari nisu prihvatljive. Činjenica je da smo osuđivane za slobodu i slobodnije ponašanje. Naletela sam na nemali broj žena za koje znam da su se po nekim standardima ponašale “neprihvatljivo”, ali baš zato, te žene su me interesovale. Samim tim sam i sama pokušavala da se pronađem, da fotkam i sledeći dan gledam da li bih ja to mogla da uradim – ako je ona mogla, da li bih to mogla i ja. Sve je proces samospoznaje, a ja sam se u tom periodu mučila sa nekim sopstvenim granicama što se tiče toga što sam žena i što se tiče žena oko mene. Nisam im ništa drugačije pristupala što se tiče fotografije, samo sam ih zapažala.

Foto: Jovana Semiz

Da li postoje “Granice slobode” kada je u pitanju fotografija? 

– Sigurno da postoje. Najčešća granica i najveća frustracija jeste kad hoćeš nešto da fotkaš i neko ti ne da. Ovo prezasićenje koje mi se sada dešava – to je takođe granica. To je granica do koje sam sposobna da idem, i već sam je prešla na neki način, ali ista ta granica me je čekala u nekom trenutku. To je neki cilj do kog ćeš doći, tu je granica i pitanje je da li ćeš preći tu granicu i šta će biti posle.

    Napišite komentar