“Velika umetnost je spoljašnji izraz unutrašnjeg života umetnika, a taj unutrašnji život stvara njegov lični pogled na svet”, rekao je slikar Edvard Hoper.
Danas zavirujemo u njegov unutrašnji svet.
Nighthawks(1942) Photo:The Art Institute of Chicago
Godina je 1942. i Sjedinjene Države su nedavno ušle u Drugi svetski rat, posle japanskog napada na Pearl Harbor. Kolektivno stanje u državi je tiho i tenzično. Edvard Hoper slikom “Nighthawks” dao nam je prozor da zavirimo u tišinu i tenziju. Cela scena je gotovo filmska – kao da gledamo savršeno konstruisan kadar. Hoper je mesecima radio na pripremi pred svaki svoj rad. Za “Nighthawks” osmislio je likove, tačnu poziciju svake “rekvizite”, osvetljenost, kompoziciju i emociju kao da je konstruisao pozorišnu predstavu. Na Hoperovoj sceni zatičemo potpuno praznu ulicu grada. Noć i neonska ulična rasveta stvaraju neugodu. Kafić na uglu umetnik je arhitektonski isplanirao – tako da iz kojeg god ugla da posmatramo sliku pogled će nam se vratiti na četiri figure unutar lokala. Hoper nam je jednom scenom pružio ceo jedan mikrouniverzum u koji smo zalutali. Kafić na uglu ulice je mikrouniverzum za sebe.
Iako je ulica prazna, tišinu na slici prave jedine znaci života – ljudi unutra. Prvo ugledamo par za šankom. Pomislimo da su sigurno zajedno jer se drže za ruke, međutim jedan bolji pogled kasnije shvatimo da se ne dodiruju. Par sedi zajedno, ali su na potpuno različitim mestima, miljama daleko. Iz njene šolje izlazi para sveže kafe, dok je njegova potpuno hladna, što možda aludira na to da ju je dugo čekao u kafiću. Pak ona je sada tu, ali kao da nije. Tišina verovatno već neko vreme preplavljuje prostor, jer nikome više ne stvara neprijatnost. Vremenom je postala jedini prijatan deo ambijenta.
Motiv usamljenih parova čest je u Hoperovim delima. Može se povezati sa njegovim brakom sa Džozefinom Hoper, dugim 43 godine. Oboje su bili umetnici - ona ga je progurala u svetu slikarstva, što joj nikad nije priznavao. Bila mu je muza i vodila je dnevnike u kojima je opisivala Hoperov proces slikanja. Njihov brak je bio buran – bili su zavisni jedno od drugog, a u zajedništvu su se osećali usamljeno. Ovaj motiv tačno osećamo i u “Nighthawks”. Džo je bila model za žensku figuru, dok je Hoper prema sebi pravio nacrte za muške likove. Džo je takođe i dala ime ovom remek delu - nos čoveka za šankom ju je podsećao na jastrebov kljun.
Sledeća figura na koju nailazimo je konobar iza šanka. On je takođe u svom svetu, zamišljeno gleda na ubitačno praznu ulicu i deli osećaj nelagode koji su svi tokom rata osećali. Prirodno pažnja nam dalje ode do čoveka koji nam je okrenut leđima. Njegov položaj tela je zapravo naš ulaz u sliku, jer delimo istu tačku gledišta. Stojimo iza njega, u tami ulice i koz njega se grejemo u tišini kafića. Pod njegovom rukom su savijene novine, verovatno preplavljene vestima o ratu. Ova figura simbol je svakodnevnog čoveka u neizvesnom svetu. Usamljen, melanholičan i zatvoren u sebe. Neki kritičari tumače da je ovaj čovek sam Hoper, koji je sam bio introvertan i povučen. Međutim, koliko nam je ova figura ulaz - toliko nam je prepreka za povezivanje sa scenom. Okrenuta leđa su prvi znak da nikad nećemo ući unutra. Drugi znak je nepostojanje vrata za fizički ulaz u kafić. Vidimo jedna vrata koja dalje vode verovatno u kuhinju, ali ne postoji ulaz za sam kafić. Ovo stvara osećaj vakuuma i zaglavljenosti. Zaglavljenost u nelagodi, melanholiji - u samog sebe.
Na posletku vidimo jednu čašu pred praznim mestom za šankom. Možda je tu za nas. Poziva nas da sa četiri stranca delimo nelagodu koja se vremenom pretvara u poznatu tišinu. Ona je dodirna tačka sa ovom tihom, udaljenom, filmskom scenom.
Nema komentara