BOJANA MLADEŽIĆ: U svakom sportu najvažnija je hladna glava

autor: Jovana Tomić 503 pregleda 0

Regionalni Evropski šampionat u karateu održaće se 6. i 7. juna u Parizu. Naša reprezentativka iz Bačke Palanke Bojana Mladežić takmičiće se sa kata timom u kategoriji seniora. 

Bojana se izdvaja jer je višestruki prvak Balkana u kategoriji kate i zbog toga što učestvuje na takmičenjima i kao pojedinac. Ove godine prešla je u mlade seniore u uzrastu od 19. do 21. godine. Iako pripada karate klubu „Tikvara“ , nema trenera sa kojim radi i većinom treninga sama koordinira. Sa selektorom reprezentacije priprema se pred važna takmičenja, a to su, uglavnom, vikend pripreme sa nekoliko treninga dnevno. Bez obzira na sve prepreke na koje nailazi, na gotovo svakom takmičenju uzima medalju i veliki je potencijal. Za Univerzitetski odjek“ na početku razgovora govori o velikom uspehu svog tima:

– Plasirale smo se na Evropski šampionat osvojivši prvo mesto na Državnom prvenstvu. Naš tim veoma je mlad za seniorsku kategoriju budući da smo sve tek napunile 18 godina. Međutim, dugo smo naporno trenirale i smatram da je tim vrlo perspektivan. Očekuje nas velika konkurencija i stariji i iskusniji timovi.     

foto: Geraldo de Paula

Koliko se razlikuje tvoja motivacija kada se takmičiš sa kata timom i sama? Da li ulažeš veći trud kada nastupaš pojedinačno?

Uvek sam volela timski rad, odnosno rad sa dobrim timom. Na dobar tim gledam kao na ljude koji slično razmišljaju i koji se podjednako trude. Ulažem jednak napor, a pored želje za pobedom osećam i odgovornost prema devojkama. Najveći poraz bi mi bio kada bih njih izneverila. Inače sam takvog karaktera da, kada se uhvatim nečega, nema odustajanja i zabušavanja, volim da sve odradim temeljno.

Kako provodiš vreme pre nego što izađeš da se takmičiš? Da li imaš neke rituale kao većina vrhunskih sportista?

Treninzi pred takmičenja su veoma ozbiljni, iscrpljujući i naporni. Zato je važno da se sve dozira i da se tempira forma već nekoliko dana uoči takmičenja. Sve što ste radili mesecima stupa na scenu i sve se pretvori u samo nekoliko minuta koliko mi treba da odradim katu. U suštini ne postoji unikatan recept ili ritual, najvažnije mi je da se dobro koncentrišem i da sam sigurna u svoju fizičku spremnost i zato volim da pred sam nastup budem sama. Moja teorija je da je u svakom sportu važna hladna glava.

Kako izgledaju tvoji treninzi s obzirom na to da nemaš redovnog trenera? Kako uspevaš da organizuješ sama svoje treninge i prostor gde će se oni odvijati?

Jako je teško raditi na ovakav način jer je karate pre svega tehnička disciplina i zahteva više uprtih očiju. Vrata sportske hale u Bačkoj Palanci su mi uvek otvorena, najčešće dođem da treniram u terminu kada se održavaju treninzi kluba. U klubu postoje dva trenera, ali njihovo poznavanje karatea se svodi na učeničke kate, a ja radim majstorske koje su složenije. Iako su mi uvek dostupni za saradnju, ja uglavnom stanem sa strane i usavršavam ono što me prethodno selektor nauči. Što se tiče kondicionog dela, odem na trčanje ili u teretanu, ali suštinski najvažnija je kondicija same kate.

Čega si sve morala da se odrekneš da bi se vrhunski bavila karateom i kako uspevaš sve da uskladiš sa obavezama koje imaš u školi?

Da bi uspeo, potrebno je i žrtvovati dosta svari. Evo da počnem od porodice. Familijarna druženja i putovanja uglavnom propuštam jer sam na pripremama ili imam trening. Takmičenja i pripreme su uglavnom vikendom pa veoma retko izlazim u grad ili odlazim na rođendane. Što se tiče škole, mogu da kažem da dobro organizujem svoje vreme, ali važnije od toga je razumevanje profesora kojima dugujem veliku zahvalnost. Ponekad je zaista teško, ali moja ljubav prema karateu je neizmerna. Osećaj kada svira himna i kada cela hala ustane na noge zbog tebe, neprocenjiv je i zbog takvih stvari shvatam koliko sve što radim vredi.

Na koji način funkcioniše finansiranje tvojih priprema i troškova takmičenja? Koliki udeo država ima u svemu tome?

Takmičenja finansiraju najvećim delom klubovi, a manjim karate savez. Ali pre toga moraš da se dokažeš, tačnije moraš da postižeš rezultate. Pre toga svi troškovi bili su na račun moje porodice. Imala sam veliku sreću jer su oni verovali u mene i jer su bili spremni da podnesu veliku žrtvu. Razlog zašto država, odnosno Olimpijski komitet ne učestvuje u finansiranju, jeste taj što karate nije olimpijska disciplina.

Kakav je tvoj stav o položaju karatea u Srbiji?

Karateom se bavim isključivo iz ljubavi. Nemam nikakve finansijske koristi od toga, jedino što mogu kasnije da imam je penzija za koju ću se i boriti. To svakako nije „zanimanje“ kojim se može prehraniti porodica. Kada dođe vreme da sama zarađujem novac, imaću pravu profesiju, a trenutno sebe vidim kao fizioterapeuta. U svakom slučaju od karatea nikad neću odustati, tada će to biti moj hobi.

Nema komentara

Napišite komentar