Apsolvent dramaturgije Ognjen Rodić, kao autor teksta i reditelj predstave Tok, kroz minimalistički i interaktivni pozorišni projekat koji je nastao u saradnji sa srednjoškolskim ansamblom, istražuje kako društvene mreže, pre svega TikTok, oblikuju identitet mladih danas. Predstava je realizovana u izuzetno kratkom roku i sa minimalnim tehničkim sredstvima, a njen cilj je da, kroz iskustvo koje briše granicu između scene i publike, otvori dijalog o pritiscima virtuelnog sveta, gubitku autentičnosti i ceni prihvatanja u digitalnom društvu.
O čemu predstava govori?
Predstava Tok je pozorišni projekat bez klasične strukture i linearne radnje sa avangardnim elementima. Radnja prati mladu devojku koja pokušava da pronađe svoje mesto u društvu čija su pravila oblikovana društvenim mrežama, posebno TikTokom. U potrazi za prihvatanjem i ljubavlju, ona se odriče sopstvenog identiteta i talenta, sviranja violine, što simbolizuje cenu prilagođavanja virtuelnim normama. Mi smo se trudili da na sceni postavimo celu jednu virtuelnu stvarnost kako bismo na taj način uspeli da gledaoce uvučemo u potpuno drugi doživljaj od bilo kakvog standardnog nastupa.
Kako je nastala ideja?
Ideja je proistekla iz rada na prethodnom projektu, kada mi je pažnju privukla fascinacija dečaka koji je pomno pratio snimak čišćenja tepiha na TikToku. To je otvorilo pitanje zašto takav sadržaj zadržava pažnju i kakav uticaj ima. Tema Tiktoka je ostala kao nešto urbano i nešto, što meni se čini, nije toliko rađeno kod nas kao takav pozorišni projekat. Želeo sam da odradim nešto što mene lično ,,loži” kod pozorišne umetnosti, a to je prekidanje granica između publike i scene. Ne volim razbijanje četvrtog zida, ali volim taj momenat kada publika dođe i kada ne gleda predstavu, nego doživi jedno iskustvo koje će da pamti.
Koja je osnovna poruka predstave?
Ne postoji jedna striktna, konkretna poruka koja može da ceo ovaj projekat drži u šaci. Ali možda glavna stvar jeste da ako izađemo iz okvira ovog projekta, ako izađemo iz okvira te društvene mreže, ako izađemo iz okvira uopšte potrebe za socijalizacijom ili bilo čega što ova priča ima i pokušamo da je transponujemo na neki globalni nivo; poruka bi bila da nikada zarad bilo čega, bilo kakve koristi ili bilo kakve potrebe - ne treba da izgubimo sebe.
Foto: Iz arhive sagovornika
Kako je izgledao proces rada i šta je bilo najizazovnije?
Jako je bitno da se napomene da je ansambl o kome se radi gomila srednjoškolaca koji su amateri - deca, koja su tu da pre svega uče, a onda da glume. Ono što je meni bilo najizazovnije jeste ograničeno vreme i ograničeni uslovi da se dođe do gotove predstave, i u smislu teksta, i u smislu proba. Od momenta kada je tekst završen, do premijere smo imali 27 dana i tih 27 dana svaki dan da se radi sa grupom srednjoškolaca je izuzetno teško, a mi smo imali možda samo 10 proba. Tako da je najizazovnije bilo strpati ambicioznu ideju za projekat, bez obzira što u materijalnom smislu realizacija tog projekta nije ni skupa, ni teška, ali je ambiciozna u tematskom smislu.
Koliko su glumci učestvovali u oblikovanju sadržaja?
Učestvovali su, verovali ili ne, minimalno, što zbog ograničenog vremena, ali i zbog neke njihove nesnađenosti u ovoj temi. Ne mogu mnogo da ih krivim, možda je to njima preblizu i prekliše i nisu mogli da vide neke uglove koje ja vidim sa strane. Oni su davali ideje zato što poznaju aplikaciju bolje nego ja, kroz vežbu su morali da mi privuku pažnju predstaviviši mi moj For You Page na sceni. U brzini, gomili nekih ideja i različih sadržaja sam birao šta će da uđe u tekst. Ideja za sadržaj je ono čemu su glumci doprineli.
Koja scena je lično najznačajnija Vama kao autoru?
Ako bih morao da izdvojim jednu scenu, to je lik majke i ćerke, odnosno majke i bebe. U tri kratke, ja se nadam, duhovite scene, prikazujemo na šta su sve ljudi spremni zarad pregleda i koliko eksploatisane dece postoji na TikToku. Kada neko vidi snimak deteta na društvenim mrežama, jako retko će dovesti u pitanje da li je to dobro, da li je zdravo, da li je štetno. Želeo sam da zađem iza toga i osvestim realnost pritisaka koje ta beba trpi. Scena u kojoj majka tera devojčicu da progovori kako bi zadivila njihove fanove i izgovara rečenice poput: ,,Je l' ti ne voliš mamu, pa zato to ne želiš da uradiš?", mislim da je ta scena možda najkraći i najefektniji prikaz svega što sam želeo da kažem.
Kakvu simboliku nose scenski elementi?
Namenski je sve svedeno na minimum da bi se delo što više moglo približiti gledaocima. Pošto je predstava interaktivna, svedenost na sceni olakšava ljudima da aktivno učestvuju u razgovoru. Međutim, glavni deo scenografije je zapravo jedina stvar koja je neophodna bilo kome od nas da uđe u ovaj digitalni svet, a to su mobilni telefoni. Time smo želeli da naglasimo koliko je jednostavno ući u ovo ludilo koje se dešava na sceni, ali isto tako na koje načine sve mogu telefoni da se iskoriste: blicevi mogu biti reflektori i učiniti nekog da se oseća posebno, ali mogu i napraviti da se neko oseća izloženo i van kontrole nad samim sobom. Simbolika kostima je krajnje jednostavna, svako je došao obučen u skladu sa likom kog igra, a muziku menjaju popularni TikTok ,,saundovi". Koristi se sve da bi se postigla autentičnost.
Zašto je predstava važna danas?
Mislim da se značajno povećao uticaj koje društvene mreže imaju na decu, mnogo više nego, da izvinete, u naše vreme, ali se zato podmladio uzrast koji je krenuo da ih koristi. Važno je danas pričati o tome zato što mnogi ne obraćaju pažnju o trajnim posledicama koje to može da ostavi. Svima nam je muka od izraza ,,sajber-nasilje”. Svima nam je muka. Ali to nikad nije ona mučnina koju može da oseti osoba koja ga je doživela. I mislim da je jako važno da se baš danas pokrenu neka pitanja koja mogu inspirisati, kako mlade, tako i njihove autoritete da redefinišu svoju svoj pristup društvenim mrežama.
Kako bi predstava bila opisana jednom rečenicom?
Neka to bude ujedno i poslednja rečenica predstave, a to je: ,,Zašto me niko ne čuje?"?
Nema komentara