Marija Medenica srpska je glumica rođena 1981. godine u Beogradu. Nakon završenih studija Srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, glumu je upisala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je kasnije i doktorirala 2022. godine.
Od maja 2008. godine, zaposlena je u Srpskom narodnom pozorištu, ali igrala je i u predstavama drugih pozorišta i mnogobrojnim filmovima.
Šta je danas Vaša najveća inspiracija za izlazak na scenu?
„Mogu da kažem da sam poslednjih godina prilično uzbuđena i dodatno motivisana kada znam da je u publici osoba koju lično poznajem. Ranije je u tim situacijama bila prisutna inhibirajuća trema, sad je tu neka posebna radost koja me inspiriše da budem još prisutnija dok sam na sceni. Kad predstavu pogleda neko koga privatno poznajem, onda volim da popričamo o svemu i onda je to jedan savršen i završen krug razmene.“
Koje su najveće preprake sa kojima se pozorište, i Vi kao deo njega, suočavate u poslednjih par meseci?
„Imam osećaj da smo anahroni - ne možemo da ispratimo svetske tokove i očekivanja publike. Ne mislim samo na tehničke (ne)mogućnosti i neprilagođenosti, već na način pričanja priče, promišljanje repertoara, izbor reditelja, podele... ali i sve ono što je sama suština i preduslov da pozorište napreduje i da ponudi publici ono što nijedan drugi medij ne može. Ovaj negativni trend je višedecenijski. Površnost nas mnogo košta. A publika vapi za nečim posebnim. Iz ove perspektive verujem da je jedina ekskluziva koju možemo da ponudimo – prisutnost i istinska vera u trenutak koji provodimo na sceni. Zato sam poslednjih godina i kao učesnik i kao gledalac naklonjena nepretencioznim ostvarenjima koje u centar stavljaju čoveka i njegove velike unutarnje borbe. Tek ponekad se dogodi neki značajan pozorišni čin, kao neki incident. Kriza je „pera“, ali i kriza jedinstvenih rediteljskih rukopisa, pa samim tim i glumačkih izraza. U osnovi svega, čini mi se, leži strah od greške. A ako je prisutan strah, tu kreacija nema šta da traži. Prirodno stanište kreacije i inovativnosti je izostanak straha. Ono što je indikativno poslednjih godina je činjenica da mladi dolaze sa izvesnom teskobom da će nakon jedne „loše“ iskorišćene šanse biti zaboravljeni. Ne osuđujem ih, ni mi se ne snalazimo dobro sa svojim neuspesima. Imam samo žal za onim što bismo mogli da postignemo kada bismo se oslobodili straha. Živele greške, pa da imamo na čemu da radimo!“
Foto: Narodno pozorište Sombor
Da li ste primetili da se kroz godine kultura odlaženja u pozorište promenila, na primer da je opala?
„Ne bih smela da tvrdim, ali publika je pretežno starija od pedeset godina, što znači da mladi u velkoj većini izbegavaju pozorište. Čak mu ne daju ni šansu. A to se gradi od malih nogu.“
Koja je uloga koja najviše promenila Vaš pogled na život i ljude, koja bi to lekcija bila?
„Ovo je veoma kopleksno pitanje, ali ću prema sopstvenom nahođenju izabrati jedan kriterijum: kad sam menjala sopstvene zablude i predrasude. Prvo takvo iskustvo je, prirodno, bilo već na studijama, pri radu na predstavi „Kući!“. Igrala sam dečaka Sineta i do poslednjeg trenutka nisam verovala da mogu to da uradim, pored sjajnih klasića koji su bili, svako za sebe, savršena podela za uloge koje su im bile dodeljene. Ali se na jednoj probi dogodila prisutnost, koja me je trgla iz mog dotadašnjeg poimanja pozorišta i života. Vera u tretutak je bila lekcija. Čini mi se da sam sa godinama naučila kakao da prepoznajem trenutke istinskih susreta sa dobrim ljudima, trenutke istine i dobrote, ali i da im se prepustim. Druga lekcija je stigla tokom rada na predstavi „Ja ili neko drugi“, kada sam naučila da je odbrana svakog trenutka koji ti je poveren na sceni, zapravo Imperativ i jedino dostojanstveno stanje glumca. U teoriji sam to znala od prvog dana, ali praktično sam poverovala u snagu momenta i njegovo ispunjeno trajanje, tek tada. I treća je velika lekcija bila „Ivona kneginja burgundska“ - probijanje sopstvenih ograničenja u doslednosti. Ali najdragocenije lekcije su stizale iz odnosa sa ljudima. Danas dajem sebi pravo da pamtim samo one procese gde sam se osećala prijatno.“
U danšnjem vremenu i internet kontroli, kako se glumci bore za pažnju publike?
„Moja borba će uvek ići u pravcu anonimnosti. To je jedino polje slobode u ovom civilizacijskom momentu i doživljavam ga kao ozbiljnu privilegiju.“
Marija je petnaest godina vodila dramski studio „Ćoše“ u Obrenovcu, gde se bavila i režijom. Njena prva monodrama, čija je i autorka, režiserka i glumica, „Neodustajanje“ premijerno je igrana 26. aprila 2022. godine, ubrzo nakon čega je i na 10. Bečejskom festivalu monodrame jednoglasno osvojila glavnu nagradu.
Da li je bilo određenih pritisaka ili pokušaja cenzure Vaše monodrame ,,Neodustajanje“? I koju smatrate da je najuticajnija poruka koju ona prenosi?
„Iskreno, nemam takve informacije, niti se osećam „cenzurisano“. Nisam javna ličnost, pa samim tim moje misljenje nema dalekosežni reach. Samim tim nisam neka super zanimljiva meta za cenzuru. Jedna od značajnijih poruka te predstave je „prihvatiti sebe onakvim kakav jesi“, a kad se istinski suočimo sa (ne)prihvatanjem, onda neminovno dolazimo do (Ne)odustajanja. Na kraju krajeva, taj proces je bio i danas je jedan moj veliki kamen preispitivanja, gde se odgovor i dalje ne zna...Da li odustajem od odustajanja? To je kao kritičko mišljenje, ne možete da ga usvojite i naučite, jer što ga više vežbate i sebe preipistujete, sve vise dilema otvara i novih izazova u preispitivanju stavova od juče.“
Šta je za Vas najbitnije preneti publici onoj koja dolazi u pozorište, i onoj koja ne dolazi?
„Bavim se samo publikom koja dolazi u pozorište, jer ću preko njih možda uspeti da ponukam i one druge da dođu, za promenu. Težnja mi je da na sekund dobijem njihovu pažnju, koja će dugo potom odjekivati u njima. Ako taj jedan tren uhvatim, smatram se uspešnom.“
Nema komentara