Pobednički filmovi 12. Filmskog fronta su „Mamci i udice“, makedonski film „Mal diskontinuitet vo vremeprostor“ i etiopijski film „Laugh at“. Selektor ovog Filmskog fronta je režiser Filip Markovinović.
Filip Markovinović bavi se režiranjem filmova, pozorišnih predstava i vlasnik je agencije za kulturnoumetničke radove „Mafin“. Od 2005. do 2013. bio je predsednik Kino kluba Novi Sad, a od 2004. učestvuje u organizaciji Filmskog fronta.
„Od 2013. smo se mi, sad već stariji članovi, povukli iz Kino kluba i prepustili to mlađim studentima, iako on nije zamišljen kao studentska organizacija, već kao udruženje građana i nezavisni filmski centar. Bavi se produkcijom nezavisnih filmova. Namena mu je da mladi autori koji traže svoj autorski izraz tu dobiju prvu šansu da rade nešto. Premijerno su bila prikazna dva fima u produkciji Kino kluba, jedan igrani i jedan dokumentarni. Klub ima svoju filmsku produkciju, to je njegova prva namena, a festival je nešto na osnovu čega lakše komuniciramo sa publikom.“
Kako je Filmski front nastao?
Prve dve godine festival se zvao Vojvođanski festival filma i videa, a radili smo ga zajedno sa Studentskim kulturnim centrom i Kino klubom Novi Sad. Krajem devedesetih, kada su računari postali dovoljno jaki da se radi obrada video materijala, a pojavile su se i digitalne kamere, otvorila se mogućnost da ti kod kuće za hiljadu i po maraka napraviš neki studio i da možeš da snimaš filmove, a to je onda izazvalo poplavu radova, kratkih filmova. Dva su festivala tada bila značajna kod nas, a to su Jugoslovenski festival jeftinog filma i Mikro kino festival u Beogradu. Početkom dvehiljaditih ti festivali su se ugasili, ponestalo je entuzijazma, a para verovatno nikada nije ni bilo za to. Onda smo mi mislili da bi bilo dobro da popunimo taj prostor, kada smo se već organizovali kao Kino klub. Želeli smo da napravimo festival koji će okupljati takve radove, nastale u kućnoj, nekoj maloj produkciji, niskobudžetnoj; radove koji nisu prihvatljivi za velike festivale, možda zato što su tehnički nesavršeni, ali imaju neku ideju, jer je to najvažnije za film. On je sad festival koji publici pokazuje savremena kretanja u domenu kratkog autorskog filma u regionu.
Od 1.400 filmova prikazano je 46. Na koji način ste birali filmove?
Posle prvih 300-400 filmova već je postojao izbor od 50 onih koji su bili sjajni. Svaki sledeći koji sam gledao samo sam upoređivao sa izabranima. Nije mi u selekciji bilo potrebno pet iranskih filmova, a pošto ih je bilo mnogo, od momenta kada sam našao tri dobra svaki sledeći sam samo procenjivao u odnosu na njih. To je bio metod. Kada je toliki broj filmova to je i pitanje sreće - šta sam prvo otvorio, šta mi se prvo svidelo... Od tih 1.400 bar 700 zaslužuje da bude prikazano, a to nije moguće.
Pobednici 12. Filmskog fronta su filmovi ,,Mamci i udice’’ Luke Popadića, makedonski film ,,Mal diskontinuitet vo vremeprostor’’ i etiopijski film ,,Laugh at’’. Koliko se slažete sa ovim izborom?
Žiri bira od onoga što sam ja za žiri izabrao, tako da nemam prava da budem nezadovoljan. Na kraju, kada žiri donese odluke, postavlja se pitanje selekcije i šta je koncepcija festivala. Koju vrstu filmova bi trebalo da nudi, šta je njegova specifičnost? S obzirom na to da je pobedio etiopijski film sa pet kadrova, snimljen mobilnim telefonom, to je pomalo šokantno, ali sa druge strane vraća misao na početak priče, od čega je zapravo ta stvar krenula - a to je ideja. Ako tako posmatramo, to je onda film koji je trebalo nagraditi. To je neko zaista snimio sa veoma jednostavnom idejom i uspeo je da je realizuje u malom broju kadrova, a pritom dolazi iz Etiopije, iz ko zna kakvih produkcionih uslova. Uzgred, nije nam se ni javio autor posle toga, ne znam ni da li je primio vest da je dobio nagradu, ali pošto nagrada nije novčana neće mnogo patiti ako ostane u neznanju. Nisam nezadovoljan, možda je to mogao biti neki drugi film, ali su nijanse u pitanju. Sve zavisi od toga kako se žiri sklopi i kako se oni međusobno dogovore. Bio sam nekoliko puta u žirijima, to uvek bude neki dogovor na kraju, neka sredina između različitih ukusa članova žirija. Najčešće pobeđuje ono što je svima prihvatljivo umesto onoga što je nekom najbolje.
Šta po vama treba da sadrži jedan dobar kratki film?
To i ja sada istražujem. Kada sam snimio poslednji film shvatio sam da je sama radnja filma preglomazna za tu kratku formu. Kratki film ne trpi mnogo likova, mnogo različitih tokova radnji, mnogo sudbina. Dok sam gledao sve ove filmove, video sam da su najbolji oni koji imaju veoma jednostavnu ideju, a to je ili jedna situacija ili jedan događaj i dvoje-troje likova. Ima veoma malo prostora da se objasni ko su ti ljudi, zašto oni to rade, treba da su jasni motivi, a da pritom priča ima neku celinu: početak, sredinu i kraj. Treba vizuelno, po mogućstvu, u prva tri-četiri kadra objasniti ko je glavni lik i da se automatski pređe na to šta on radi. Kratki fim je dobra vežba kad radiš druge stvari kao reditelj - nije loše vratiti se, pokušati da vidiš da li si u formi, da li možeš i dalje da razmišljajš na taj način.
Cilj Filmskog fronta je afirmacija mladih režisera i produkcijskih kuća. Da li festival po vašem mišljenju u tome uspeva?
Filmski front je imao nešto što se zove obučni kamp Filmskog fronta, to je bila ideja od početka. Da on pored mesta gde se prikazuju filmovi bude i mesto okupljanja mladih autora, da se oni tu upoznaju i da eventualno zajedno kroz neke projekte pokušaju da nastupe i da dođu do sredstava da snime film. Obučni kamp Filmskog fronta je bio zamišljen kao radionica za mlade profesionalce gde se radi na jednom filmu, ali gde svako učestvuje tako što radi na onom delu koji je inače njegov posao. Taj projekat je bio zamišljen dosta ambiciozno, ali nikada nije doživeo podršku ni od jednog našeg domaćeg fonda za kulturu. On se jednom ostvario, film braće Buharov „Slow mirror“ imao je dobar prolaz na značajnim festivalima, ali se nakon toga opet ništa nije desilo. Iako smo uspeli da pokažemo da to funkcioniše, opet nismo dobili nikakvu podršku. Tako da taj projekat stoji i čeka neka bolja vremena. To je bila namena Filmskog fronta, ne samo da prikaže publici filmove, nego i da se, pre svega, mladi autori upoznaju i da razmene iskustva.
Nema komentara