DUŠAN JAKIŠIĆ: Da mogu ponovo da biram, bio bih - veliki operski pevač

autor: INTERVJU 409 pregleda 0

Dušan Jakišić je prvak drame Srpskog narodnog pozorišta i jedan od najpoznatijih novosadskih glumaca. U protekloj godini dobio je niz priznanja kojima je dodatno skrenuo pažnju na svoj dugogodišnji umetnički rad.

Za ulogu Sorina u predstavi Galeb u režiji Tomija Janežića, dobio je nagradu za epizodnu ulogu na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, kao i nagradu lista „Dnevnik“ na Sterijinom pozorju. Posle tih nagrada, dobija ulogu Fabijana u Bogojavljenskoj noći, u režiji Egona Savina, gde ponovo, na zavidnom nivou, pokazuje šta je glumac i daje odličan primer mladim kolegama.

Dušan Jakišić rođen je u Glamoču 1959, a završio je Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Bio je član Narodnog pozorišta Bosanske krajine u Banjaluci, Narodnog pozorišta „Sterija“, kao i član Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“. Član je Drame Srpskog narodnog pozorišta od 1993. Iza sebe ima veliki broj uloga, a najpoznatije od njih su Žika (Sumnjivo lice u režiji Dejana Mijača) i Milun u predstavi Putujuće pozorište Šopalović, u režiji Egona Savina. Takođe je igrao Lazu Paunova u predstavi Mrešćenje šarana u režiji Egona Savina, Dantea u predstavi Cuba libre u režiji Kokana Mladenovića…  Jakišić je ostvario i nekoliko uloga na filmu („Tito i ja“ i „Turneja“, reditelja Gorana Markovića, kao i „Đavolja varoš“, u režiji Vladimira Paskaljevića, pored ostalih). Prvak drame Srpskog narodnog pozorišta postaje 1999. godine.

Ostvarili ste mnogo uloga kod naših velikih reditelja, ali ste se po svemu sudeći kod Tomija Janežiča potpuno „otvorili“ i to je primećeno. Šta je to „kliknulo“ u vama? Koliko vam prija način njegovog rada?

Istina je da svaki reditelj ima neku svoju priču, neko svoje posebno viđenje, ali u suštini i svaki glumac, kroz sve te priče, ima nekakav svoj put i način kako njime prolazi. Nikako ne mogu da govorim o nekom mom posebnom otvaranju u radu sa Tomijem Janežičem. Pre bih rekao da sam ja kroz rad na Nahodu Simeonu polako ulazio ili bio uvučen (što svojom voljom, što nesvesno) u način na koji Tomi razmišlja, na koji stvara i na to koliko duboko ulazi u svaki segment rada na određenoj predstavi. Što je više vreme odmicalo posle premijere Nahoda, sve više sam hvatao sebe kako razmišljam o nekim scenama, ne iz predstave, nego sa proba. Sve dublje sam postajao svestan nekih postupaka, nekih načina, nekih osećanja i nekih novih puteva kojima smo svi zajedno išli. Ali i činjenice da je svako svojim putem morao proći sam. Potom se, na moju veliku radost, desio i rad na Galebu, tokom kojeg sam samo produbio i učvrstio svoja razmišljanja o radu sa Janežičem. Moje zadovoljstvo se nastavlja radom na novoj predstavi koju smo upravo ovih dana započeli.

Foto: Sašo Aluševski

Radili ste predstavu 16 meseci. Ipak je to drugačije nego kad su u pitanju ostali reditelji; koliko vam je to pomoglo a koliko, eventualno, otežalo kreiranje lika? Kakav je bio izazov za vas toliko dug rad na predstavi?

Raditi 16 meseci jednu predstavu svakako u startu izaziva podozrenje i sumnju. Tako je i  sa svakim gledaocem koji dođe na našu predstavu, a čuo je prethodno da traje šest i po, do sedam sati. Nemali broj ljudi koji su gledali predstavu rekao mi je da su došli da vide samo prvi, a možda i drugi čin. Niko od njih nije imao ni primisli da napusti predstavu do kraja. Neki su bili na stanovištu da bi mogli odmah nastaviti još sedam sati. Takva su i moja osećanja sa šesnaestomesečnim radom na predstavi. Mnogo puta mi je bilo teško, ali nikada dosadno i nezanimljivo. Nikad nisam ni pomislio na vreme i koliko dugo sve to traje. Na kraju, ne znam da li ćete mi verovati, kad je došlo vreme za premijeru i kad smo na neki način prekinuli - ne mogu reći rad, nego naše druženje - bio sam tužan. Sve to je počelo na neki čudan način da nedostaje. Ali, na sreću, svaki put kad igramo predstavu, a tog dana imamo i probu, sve ponovo oživi. Svaka nova predstava je samo nova proba i neki novi doživljaj našeg višemesečnog, jednom ću moći slobodno reći, višegodišnjeg rada.

Pošto je sve krenulo kao studentska predstava, susreli ste se sa mladim ljudima; koliko ste im pomogli, a koliko su oni vama pomogli u zajedničkom radu? Kako ste se slagali?

Rad na predstavi je i nastao tako što je Janežič došao da radi sa studentima pete godine, odnosno master studija na Akademiji umetnosti, a potom pozvao i nas nekoliko, da kažem, iskusnih glumaca. Takva vrsta rada meni je uvek prijala, uvek mi je bilo zadovoljstvo da radim sa mladim ljudima, punim energije i onog početničkog mladalačkog duha, koji našem radu daje novu dimenziju.  

Pošto je rad sa Tomijem drastično drugačiji od rada ostalih reditelja, da li ste promenili pogled na glumu i u kom pogledu?

Pre nekog vremena vraćali smo se iz Sarajeva, sa gostovanja Galeba i tad sam rekao nešto, a slično ću i ovaj put ponoviti, jer mislim da ima veze s ovim pitanjem. Da li sam promenio pogled na glumu? Zbilja mislim da ovaj naš posao ima nekih posebnosti. Ljudi koji se bave nekim drugim poslovima iskustvom bogate znanje i tako stiču rutinu, što omogućava lakše obavljanje posla. Rekao bih da je u našem poslu gotovo suprotno. Što je iskustvo veće, što se lakše obavlja posao, češće se otvara pitanje: da li je to i bolje?! Rekao bih ne, jer se dugogodišnjim igranjem gubi ona početnička iskrenost i prirodnost, a to je pogubno za našu profesiju. Ponekad se plašim da sam negde, tokom godina, izgubio iskrenost i veru, a ovim radom sam, nadam se, ponešto uspeo i da vratim od te vere i prirodnosti.

Za ulogu Sorina dobili ste nagradu za epizodnu ulogu na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine i nagradu lista „Dnevnik” na Sterijinom pozorju. Koliko vam te nagrade znače?

Znače mi... Ako ništa drugo, onda potvrdu da sam povratio one izgubljene vrednosti iz prethodnog pitanja.

Foto: Srđan Đurić

Radili ste sa puno naših poznatih reditelja, sa Mijačem, Egonom Savinom, Majerom, Tomijem; koliko se oni svi razlikuju? Koliko su vam svi oni pomogli da u jednom trenutku sazrite kao glumac?

Naravno da rad sa bilo kojim rediteljem, a pogotovo kad se radi o ovakvim imenima koja ste pomenuli, daje glumcu neke nove dimenzije. Sve to, naravno, zavisi od naših individualnosti i od toga ko je koliko otvoren i spreman da uzme.

Da niste glumac, čime biste se bavili? Da li biste ikada napustili teatar?

Na to pitanje ću odgovoriti sa zadovoljstvom, a ponekog možda i iznenaditi. Da mogu ponovo da biram, hteo bih da budem, ako je moguće, veliki operski pevač. I muzika bi bila moj prioritet i posao koji bih obavljao sa velikim zadovoljstvom. Dakle, DA! Na neki način bih i dalje ostao u teatru.

Uz odobrenje autora intervju u skraćenoj formi prenosimo iz prijateljskog onlajn izdanja Pozorišnog lista Srpskog narodnog pozorišta

Nema komentara

Napišite komentar