ALEKSANDAR GAJIN: Pravo je vreme za „Veštice”

autor: 164 pregleda 0

U novoj dramskoj predstavi „Veštice iz Salema”, jednu od glavnih uloga tumači Aleksandar Gajin, stalni glumac Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i bivši direktor Drame. Premijera ove  predstave, američkog književnika Artura Milera, održana je 9. novembra, na sceni „Pera Dobrinović“. 

Photo: B. Lučić

Aleksandar Gajin stalni je član ansambla drame SNP-a od 1988. godine i ovog marta obeležio je trideset godina umetničkog rada. Tokom 2016. bio je na mestu direktora Drame. Igrao je u velikom broju pozorišnih predstava kao što su: Arsenik i stara čipka, Sumnjivo lice, Pokondirena tikva, Hamlet, Vojvođanska rapsodija, a uspešno je glumio i u filmovima i televizijskim serijama: Kao rani mraz, Pet, Sva ta ravnica. Pokazao se i kao režiser sa predstavom “Krajnosti” V. Mastrosimonea. Njegova uloga u novoj predstavi “Veštice iz Salema” razlikuje se od prethodnih zbog drugačije tematike i odstupanja od dosadašnjeg repertoara, te se od nje očekuje veliki uspeh.

Artur Miler je u ovom delu napravio poveznicu između Suđenja u Salemu i onovremenih političkih progona za vreme Mekartijanizma. Koliko je tematika ovog dela danas društveno i politički značajna u Srbiji?

– Čini mi se više nego ikad. Miler je to radio iz američke vizure, ali taj komad, iako eksplicitno ne govori uopšte o našem prostoru niti o našem vremenu, na toliko načina se preslikava. S druge strane,  i nije toliko drugačije, jer okolnosti progona neistomišljenika u Mekartijanizmu u Americi i u današnjoj Evropi potpuno su iste, samo tematski različite stvari. Bilo gde da kažete javno da vam se nešto ne sviđa, vi ste u objektivnoj opasnosti da će vas kolektivna svest uskoro proglasiti neprijateljem naciona. Mislim da je ova predstava u pravo vreme i na pravom mestu urađena.  

Koliko dugo ste pripremali ovu predstavu i koliko je zahtevan ovaj projekat?

– Projekat je veoma zahtevan, budući da je izašao iz nekog realističkog prosedea, da je na vrlo lep način stilizovan, i da nam ova tema nije naročito bliska. Ono što ovaj komad nosi jeste jedna metaforičnost isterivanja veštica, isterivanja svega što smatramo da ne pripada našim životima i našim prostorima. A s druge strane, to je jedna kolektivna histerija koja može da dovede do potpuno iracionalnog ponašanja zaluđene gomile. Mi smo ovaj komad pripremali dva meseca, ali svakako da je on u glavi reditelja pripreman daleko duže.

Pred premijeru uglavnom imate duple probe i celi dan provodite u pozorištu. Obično vlada opšta tenzija i mnogo toga još ne funkcioniše. Kroz šta sve kao glumac prolazite uoči premijere? 

– Poslednjih sedam dana traumatično je za svakog pojedinca u pozorištu. Tada se predstava uobličava i donose se vrednosni sudovi o rezultatu. Budući da je to umetnost, a ne zanat, mi ne možemo znati kakav će rezultat biti na kraju. Čak i onda kada uzmete najbolji tekst, najboljeg reditelja, najbolju podelu, rezultat uopšte ne mora da prati ono što se očekuje. Svi smo zatočenici pozorišta i, iako jedva čekamo da se završi, stvara se porodičnost u ekipi, pa onda čovek posle te premijere ima osećaj gubitka.

Kaže se da predstava dobrim delom nastaje na sceni, na probama, a delom i van nje, druženjem aktera van zgrade pozorišta. Je li zaista tako?

– To je uobičajena stvar u pozorištu jer ne mora inspiracija uvek biti u terminima proba. To jeste neki hendikep ljudi koji se bave pozorištem, jer mi moramo da radimo onda kada su termini za rad, a ne kada dolazi inspiracija. Zato se u trenucima opuštanja, u razgovorima i tom opčinjenošću u kojoj smo mi stalno kad radimo predstavu, dolazi do raznih rešenja koja se posle proveravaju na sceni.

Kako teče saradnja između iskusnih glumaca i početnika? Kome je teže i koliko je razumevanje među generacijama? 

– Pozorište ne može ni bez mladih ni bez starih, pa su naša prožimanja svakodnevna i nema velikog jaza među generacijama. Ja volim da radim sa mladima, jer njihova energija, posvećenost  i taj neizgubljeni entuzijazam koji je svojstven mladom čoveku podstiče i nas, starije generacije. Ne očekujem da se oni prema meni odnose kao prema nekom ko zna mnogo više, jer ko meni garantuje da ja svojim iskustvom znam više u odnosu na njihovu mladost.

U ovoj predstavi igrate ulogu Tomasa Patnema. Kakav je Vaš lik, ima li ikakve sličnosti u karakteru sa Vama? 

– Ja glumim beskrupuloznog bogataša koji, potkazujući svoje komšije i optužujući njihove žene da su veštice, želi da se domogne njihovog imanja. U to vreme, ako bi žena bila proglašena vešticom, ta porodica bi ostajala bez celokupnog imanja koje bi išlo na dražbu državnu. Tomas Patnem je jedan od bogatijih ljudi koji je mogao da kupi to imanje. Naravno da nemam nikakve sličnosti sa tom ulogom, budući da nemam ništa od tog bogatstva.

Koja je najveća vrednost koju će gledaoci ponijeti  sa sobom nakon gledanja ove predstave?

– To je predstava koja se potpuno razlikuje od svih repertoarskih predstava SNP-a. To je jedna tema koja se vrlo retko otvara, vrlo retko radi. Mislim da će to biti jedna začudna predstava za publiku, da će biti apsolutni hit, jer je ona najpre čudna, ima neku opčinjavajuću draž. Svi smo istog mišljenja da će to biti jedna vrlo drugačija i vredna predstava.

Kao jedan od najiskusnijih glumaca u ansamblu i bivši direktor Drame, kako vidite razvoj drame SNP-a i opšte trenutno stanje novosadske pozorišne scene?

– Državna pozorišta su uvek ogledalo stanja u kome se društvo u tom trenutku nalazi. Kultura je u našem društvu više prema začelju nego prema pročelju i nikad na našim prostorima nije imala mesto koje bi trebalo da ima. Premijere izlaze vrlo često. „Dopler” je napravio jedan repertoarski pomak u nekom drugačijem izrazu i siguran sam da će „Veštice iz Salema” isto uspeti.

Nema komentara

Napišite komentar