Film Vukašina Živaljevića „Lux Clara“ dobitnik je 18 internacionalnih nagrada među kojima su i one za najbolji animirani film, uvodnu sekvencu i originalnu muziku. Film se našao u zvaničim selekcijama još nekoliko festivala u Škotskoj, Irskoj, Australiji, Mađarskoj, SAD, Portugalu, Turskoj, Indiji, Hrvatskoj, Italiji i Srbiji.
Foto: Lična arhiva
Asistent na Filozofskom fakultetu, gitarista i jedan od osnivača novog muzičkog festivala u okviru već postojećeg TAKT festa, smatra da za umetnost nije presudan novac. Svojim radom i zalaganjem trudi se da kulturu podigne na viši nivo i svojom upornošću dokaže da umetnost nije u potpunosti komercijalizovana.
Vaš najnoviji kratkometražni film „Lux Clara“ izašao je ove godine. Bavite se temama društva i slobode. Na koji način mislite da će se promeniti stanje u društvu?
– Baviti se takvim temama u animiranom filmu, mada i u umjetnosti uopšte, ne znači da ćete odjednom promjeniti društvo u značajnoj mjeri. Platonov mit o pećini postoji skoro dvije i po hiljade godina. Ukoliko bi pretpostavili da djelo kao što je „Država“ može promjeniti društvo iz korjena, mogli bismo reći da je to društvo već savršeno. Ako ste čitali „Državu“, mogli ste vidjeti da postoje mnogobrojne mudrosti koje bi ispravile mnogobrojne krivine, ali to se nije desilo. Mislim da ne treba očekivati korjenite promjene, ali treba stalno govoriti o problemima sa raznih strana, pa će se tako i društvo, malo pomalo usmjeravati ka pravim vrednostima. Jeftina i lagana zabava se pokazala privlačnijom, ali je njen destruktivizam veoma očigledan i protiv toga se treba boriti. Treba više i jače govoriti o vrijednostima koje treba razvijati i njegovati kao protivtežu onima koji se trenutno potenciraju. Mislim da materijalno bogatstvo nije jedina stvar koju treba razvijati. Postoje i duhovna, intelektualna, društvena, kulturna, naučna, tehnološka i druga bogatstva koji su kreatori masovne kulture i politike, zaslepljeni stavom, moći i sticanjem kapitala malo zaboravili.
Film iz 2014. „Beyond Reality Inc.“ je crtani film u kojem ste koristili lutke. U filmu Deda Mraz je dobio otkaz i pratite njegovo dalje ponašanje, odnosno egzistenciju. Kako ste došli na ideju se kroz crtani film bavite ozbiljnim temama?
– Taj film, nažalost, i dalje nije završen. Nadam se da će jednog dana ugledati svjetlost u obliku u kojem je zamišljen. Ovdje je zanimljivo to što smo počeli da ga radimo dok još stop-moušn tehnika nije bilo toliko repopularizovana. U većini filmova koristim lutke, to je vrsta animacije koju volim da radim. Čini mi se da se lakše baviti ozbiljnim temama kroz ovakve forme. Pri tome, mislim i na lutke kao tehniku i na dramatruški pristup priči koja je bajkovita. Možete biti direktniji i konkretniji, a da vam niko ne kaže da ste pretjerali ili da ste grubi. Ovdje je kritički stav snažan, ali i lepršav, pa mi se čini da se lakše prihvata kritika. Ovo se možda još više odnosi na film „Returning“, ali i na neke od ranijih radova. Morate nešto reći ako govorite. Suludo je pričati priču, a ne dotaći se tema za koje smatrate da su važne i da mogu imati uticaj na gledaoca. Meni je jedan od najvažnijih stvari u životu da ostavim iza sebe nešto što vrijedi i što nekada nekome može učiniti bilo šta dobro.
Na koji način nagrade utiču na vaš dalji rad?
– Meni se čini da ne utiču mnogo. Kada nemate svoj rad na festivalu, čini vam se da biste se osećali mnogo sigurnije, ispunjenije i stabilnije u radu kada biste mogli da upišete festival u CV. Kad to prođe, onda se čini da nedostaje još neka nagrada kako biste uvidjeli da neko zaista cijeni vaš rad i da ćete se tad opustiti i misliti da ste uspjeli. E, a kad stignete i to, onda shvatite da nema kraja. Možda vam se čini da sada imate još više posla nego ranije. Imate veću obavezu da ne napravite nešto loše, a stvari od ranije se uvjek čine takvima. Ja sam svoj najveći kritičar. Nije ni to loše, gura vas naprjed. Onog trenutka kad pomislite da ste dobri - tu ste stali i ne napredujete. To je normalno. Srećan sam kad radim. Sve u svemu, veoma je zabavno i ispunjavajuće.
Snimanje filmova je skupo. Kako vi finansirate svoje filmove?
– Isključivo iz sopstevnog budžeta. Nikad nisam zaradio od umjetnosti. Filmove pravim od svog novca i ne očekujem da ću vratiti pare od toga. Naravno, volio bih da živim od umjetnosti, a ko ne bi? (smeh) Volim da radim i produkciju spotova, dokumentaraca, promotivne sadržaje i događaje, od toga može da se zaradi, pa se onda potroši na film. Šalu na stranu, smatram da komercijalni projekti moraju biti komercijalniji, dakle moraju se raditi za pare i nikako drugačije, i tu se mora držati nivo. Umjetički mogu i bez novca, jer im on nije primaran motiv.
Ove godine pokrenuli ste i svoj festival. Možete li reći nešto o tome?
– Pokrenuli smo jedan skroman filmski festival kao dio muzičkog festivala koji se održava već devetu godinu za redom. Od ove godine pored muzičkog, festival ima i filmski i teatarski segment. Nas troje vodimo festival. Zadovoljni smo za sada, ali sledeće godine će biti mnogo bolji. Pošto smo već pričali o novcu, moram da kažem da smo zaradili više nego na filmovima, što znači da se vrtimo oko nule. Ali, ne radimo ni ovo zbog novca, nego zbog sebe. Zato što to volimo, a para ako bude - odlično, a ako ne i dalje ćemo raditi.
Šta vam je najvažnije u radu?
– Definitivno su to ljudi. Sa njima je najteže i najlepše. Svi smo različiti i svako ima nešto da ponudi. I na filmu, fakultetu, festivalu, i u produkcijama i u Kluturanovoj radim sa ljudima. Da nije toga, ne bih ništa uradio sam. Na primjer, kada svirate u bendu svako svira drugi instrument i svi sviramo drugačije, ali to je muzika. Nisam ja bend. Svi smo mi zajedno muzika.
Imate i svoj bend „Depth of field“ i svirate gitaru. Koliko često i gde nastupate?
– Bend nije više nije aktivan, ali uskoro planiram da pravim novi. Trenutno sam zauzet radom na doktoratu. Već se sakupio dio ekipe, a možda i kompletan bend. Biće nešto slično prethodnom u smislu ambicije, što će reći da ćemo svirati samo zbog sebe, bez pretenzija ka nekom uspjehu. Kako će zvučati to ćemo još da vidimo. Meni je to uživanje, dok god ne pretendujemo ka tome da to pretvorimo u posao.
Šta po vašem mišljenju nedostaje našoj filmskoj industriji, a šta kulturi uopšteno?
– Nedostaje mnogo toga. Možda ni ne bi trebalo krenuti od kulture. Imamo mi i većih problema. Volio bih ja da prvo rješavamo probleme u kulturi, ali nam se pod klima. Našoj kulturi i filmskoj industriji nedostaje kultura i filmska industrija. Mada, filmska industrija postoji. Fali nezavistan film. Fali sloboda. Fali sigurnost. Fali neobuzdan i nesputan izraz umjetnika, makar on bio pogrešan i neadekvatan, ali da je iskren i oslobađajuć.
Nema komentara