Naslovi, tekstovi i prilozi sa temom mentalnog zdravlja se u medijima najčešće pojavljuju obojeni senzacionalizmom i neetičnošću, kao roba – sredstvo za dobijanje publiciteta. Novinarka „Radija 021”Dragana Prica Kovačević je bila jedna od učesnica tribine i članica žirija za nagradu Etičkog izveštavanja o mentalnom zdravlju, koja se bavila temom prikaza mentalnog zdravlja u medijima.
Foto: Arhiva sagovornice
Borba protiv nepravde i želja da predstavi javnosti ljude vredne medijskog prostora, dovela ju je na put novinarske profesije. Pre nego što je dospela na talase „Radija021“, Dragana je tokom studija volontirala u nedeljniku „Vreme“ i radila u muzičkom magazinu „Balkanrock“. Po završetku studija novinarstva na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, išla jena profesionalna usavršavanja u školu istraživačkog i školu digitalnog novinarstva. Dobitnica je ovogodišnje nacionalne nagrade za etičko izveštavanje o siromaštvu, što joj je treća po redu nagrada za svoj rad. Bori se za etičnost u medijima i poboljšanje novinarskog izveštavanja, što ju je dovelo do mesta žirija za nagradu Etičkog izveštavanja o mentalnom zdravlju, koju je savez Opens sredinom oktobra dodeljivao zajedno sa Institutom za mentalno zdravlje Vojvodine i Festivalom mentalnog zdravlja u okviru kampanje „Pripazi na ton, pripazi na klik“.
Kada se neetičke vesti pojave u medijima, da li novinari razmišljaju o nekoj potencijalnoj šteti, odnosno problemima koji mogu da nastanu ovakvim izveštavanjem?
-U suštini sve zavisi od novinara i prioriteta medijske kuće. Znamo da je većini medijskih kuća prioritet klik, možda novinari individualno razmišljaju o tome, ali ne mogu dalje od uredništva i politike medijske kuće. Ja lično razmišljam, i mi kad u našoj redakciji radimo neke osetljivije teme okupimo se svi zajedno, ne samo urednik, i razmatramo na koji način bismo to trebali da objavimo, a da ne izazovemo probleme konkretno toj osobi ili drugim osobama koje se suočavaju sa takvim problemom.Naša redakcija je u dobrim odnosima sa organizacijom Srce sa kojom sarađujemo, i sa njima smo proveravali, kad smo obrađivali neke od osetljivih tema, da lismo ih obradili na odgovarajući način. Smatram da naša redakcija savesno radi svoj posao i to je donekle zbog toga što ovde rade mladi novinari koji su išli na razne edukacije. Sada je jako važno da postoje kontakti za pomoć, da se to obradi nanačin na koji se ne ugrožava nečije dostojanstvo. To su neke stvari na koje treba da se obrati pažnja.
Kako neetičko izveštavanje utiče na širu populaciju a kako na pojedinca?
-Mislim da na ovo pitanje nabolji odgovor može dati psiholog. Ono što mi znamo jeste da sigurno može da utiče na osobu, u smislu ako je osoba u riziku od suicida, neka vest koja ima detalje kako je izvršeno samoubistvo može da pogura tu osobu da tu krizu završi na nepovoljan način. Takođe može da utiče na porodicu osobe koja ima probleme. Što se tiče šire javnosti, ono što je meni vrlo problematično, jeste da se neguju predrasude koje javnost ima i to može da utiče na odnos prema osobama koje imaju mentalne poteškoće.
Koliko daleko može ići novinarska neetičnost zbog klikova i profita?
-Apsolutno predaleko. Kao dokaz toga videli smo kada je bio intervju sa serijskim silovateljem. Možda je bilo i gorih slučajeva, samo je bila takva povratna reakcija ljudi da se postavlja pitanje : Dokle? Dokle smo spremni da idemo? Tako da mislim da ide predaleko i problem je što je došlo toliko daleko, da svi to prihvatamo kao da je to normalno.
Da li smatrate da novinari snose odgovornost za ovakav vid neetičkog izveštavanja ili urednici koji im daju prostora?
-I jedni i drugi. Novinar treba da zna svoje granice, meni da neko kaže da uradim nešto što je apsolutno protiv svakog standarda ja bih radije dala otkaz. Urednici naravno imaju najveću odgovornost, oni bi trebalo da budu najodgovorniji i najsvesniji u redakciji, a na tim pozicijama su većina marketinški stručnjaci koji rade samo da zarade, što je veliki problem. Takođe, i sam novinar preuzima odgovornost nad svojim tekstovima.
Šta to novinarstvo kao struka može da uradi da se izveštava na neki bolji, etičniji način?
-To je vrlo društven problem, nije samo do nas. Prvo bi trebalo da se organizuju edukacije kojesu jako važne. Svaka redakcija bi trebalo da ima neku obaveznu edukaciju ili obuku za osetljive teme. Gledano na nivou društva, možemo da ne čitamo to, ali će se uvek naći oni koji će čitati. Možemo da apelujemo na privredu da se ne oglašava u takvim medijima. Zamislite reklamiranje auta a reklama izađe pored intervjua sa silovateljem. Tako da to nije samo isključivo naš problem, moralo bi i Ministarstvo infomisanja da se uključuje, ne u smislu da cenzuriše, ali recimo da promoviše neki bolji pristup ili eventualno da se osvrne kad se nešto tako skandalozno desi, takođe Udruženja novinara bi trebalo da reaguju, Savet za štampu bi morao da ima neka veća ovlašćenja nego što ih sada ima, REM da ne spominjem. Jako je širok problem i svi bi trebalo da se uključe u to.
Kako Vi vidite trenutno stanju u Srbiji kada je u pitanju izveštavanje na ovu temu?
-Ono što se meni trenutno sviđa jeste ta reakcija od publike, vidi se da javnost nekako pokušava da skrene pažnju i da govori da to nije dobro. Jedna od pozitivnih stvari jeste da postoji grupa Novinarke protiv nasilja nad ženama, koja takođe svaki put kada se objavi neka neetička vest, one objave napismeno šta tu ne valja i kako treba da bude pravilno napisano. Ponekad deluje beznadežno, kad govoriš kao da govoriš zidu, tako da je to vrlo problematično.Problematično je to što ti mediji dobijaju novac na konkursima za javno informisanje i što se podstiču sa svih strana, od strane publike koja to čita, od strane urednika koji od toga zarađuje, od strane države koja to plaća. Vidim ga delimično nepopravljivog, ali bih volela da se skrene pažnja da postoje odgovorni mediji koje bi trebalo pratiti i podržati.
Nema komentara