Jedan naizgled dobro isplaniran i pripremljen put završio se fatalno, ostavivši nas i dan-danas bez odgovora na mnoga pitanja.
Slučaj nazvan Djatlovljev prolaz jedan je od pravih dokaza tvrdnje da ne treba zaboraviti na mračniju stranu prirode, onu koja je nepredvidiva i van ljudske kontrole, ma koliko se priroda često poistovećivala sa nečim mirnim i oslobađajućim.
Godine 1959. desetoro mladih i iskusnih sovjetskih planinara Klase 2 sa Uralskog politehničkog instituta, predvođenih Igorom Djatlovim, odlučilo se na veliki podvig - planinarenje do planine Otorten, jedne od planina severnog Urala. Razlog za ovu ekspediciju bilo je priznanje Klase 3, tada najviše sertifikacije dostupne u Sovjetskom Savezu.
Ukrcavši se na voz 23. januara 1959, krenuli su, a da toga nisu bili svesni, na put u jednom smeru. Iz sela Vižaj su 27. januara krenuli put Otortena; međutim, već sutradan put nastavljaju sa jednim članom manje. Juri Judin je odlučio da prekine svoje putovanje iz zdravstvenih razloga, ne sluteći da će tad poslednji put videti svoje kolege. Grupa je manje-više redovno beležila svoje dogodovštine foto-aparatima i dnevnicima, na osnovu kojih je zaključeno da je ekspedicija u početku tekla mirno i po planu.
Foto: www.issuewire.com
Nakon nekoliko dana, 1. februara, planinari stižu do podnožja planine Holatčahlj, tzv. Mrtve planine, gde postavljaju kamp, nekoliko metara ispod vrha. Poslednja zabeležena rečenica u dnevniku od jednog člana grupe, između ostalog, navodi da je teško zamisliti takvu udobnost na grebenu, stotinama kilometara od ljudske civilizacije.
Povratak grupe u Vižaj očekivao se najkasnije 12. februara, ali eventualno kraće kašnjenje bilo je očekivano. Međutim, prošlo je nekoliko nedelja bez ijedne poruke od grupe. Sumnje i brige su porasle i porodice su se obratile vlastima, te je volonterski tim odlučio da ih potraži. Locirali su kamp i krenuli ka njemu u nadi da će pronaći odgovore; međutim, pronašli su sve sem toga.
Prvi trag da je nešto krenulo po zlu bio je šator - isečen iznutra. Unutar šatora nalazilo se ćebe, uredno poslagani ranci, par čizama u uglu, ali i ostaci gotovo netaknute hrane. Ispred šatora bili su vidljivi tragovi stopala ljudi koji su nosili čarape, po jednu čizmu ili su bili bosi. Tragovi su ih odveli do obližnje šume, do drveta kedra, gde su primetili dva tela. Bili su to Jurij Krivonšenko i Jurij Dorošenko, s veoma malo odeće na sebi, što je bilo veoma neobično s obzirom na to da je temperetura dosezala i -30 stepeni Celzijusa. Bliže stablu, na kom su bili vidljivi tragovi penjanja, naišli su na logorsku vatru. Potraga za ostalim telima potrajala je čak tri meseca.
Vodič grupe, Igor Djatlov, pronađen je obučen, ali bos, licem okrenutim ka snegu. Zinaida Kolmogorova bila je u blizini njega, s crvenom modricom na grudima. Zatim su pronašli Rustema Slobodina koji je bio bolje obučen od prethodno pronađenih članova grupe, ali je imao i ozbiljnije povrede: lobanja mu je bila smrskana. Preostala četiri tela su dodatno otežala rešavanje ovog, već komplikovanog i zbunujućeg događaja. Pronađena su ispod tri metra snega, dalje od drveta, u podnožju omanjeg brda.
Nikolaj Tibo-Brinjol, poput Rustema, imao je smrskanu lobanju. Aleksandru Kolevatovu vrat je bio neobično iskrivljen, dok su Ljudmili Dubininoj i Semjonu Zolotarovu rebra bila slomljena. Ovo nije bio kraj otkrićima - usledila su dva najbizarnija. Ljudmili i Semjonu su oči bile iskopane, dok je Ljudmili falio i jezik.
Juri Judin, jedini preživeli član grupe, vratio se na mesto tragedije kako bi pomogao pri identifikaciji tela, ali i stvari. Međutim, ovaj događaj on je učinio dodatno misterioznim: među stvarima je uočio da nešto nije njihovo - određena tkanina, skije i naočare. Takođe, istraživači su pronašli tragove radioaktivnosti duž celog kampa. Misterija je iz dana u dan rasla i činilo se da svako sledeće otkriće vodi sve dalje od pronalaženja istine.
Foto: www.history.com
HIPOTEZE
Prema zvaničnom medicinskom izveštaju, planinari su preminuli od hipotermije. Međutim, javnost to nije mogla u potpunosti da prihvati, s obzirom na to da su na telima pronađene jezive povrede. Tako su počele da se pojavljuju brojne hipoteze ne bi li se pronašao odgovor na to šta se tog kobnog dana zapravo desilo mladim planinarima.
Jedna od njih tvrdila je da su planinari preminuli od neočekivane lavine, što bi objasnilo šator isečen iznutra i slabu odevenost - lavina ih je probudila i dovela do paničnog bega. Drugi su smatrali da je slaba odevenost prouzrokovana paradoksalnim skidanjem koje je posledica hipotermije. Naime, žrtvama hipotermije je pre smrti izuzetno toplo, što je moglo uzrokovati skidanje odeće. Međutim, nigde ne postoje tragovi koji upućuju na to da se ove prirodna nepogoda zapravo dogodila. Takođe, analiza terena, padine i nagiba, ukazuje na to da čak i da je došlo do lavine, ona bi zaobišla njihov šator.
Pojedine hipoteze su se fokusirale na detektovanu radioaktivnost te se pojavila teorija o navodnoj vanzemaljskoj aktivnosti koja je zaslužna za tragediju. Drugi su, pak, smatrali da je vlast Sovjetskog Saveza odgovorna. Verovali su da je sovjetska probna raketa ekslodirala, što bi moglo objasniti određene povrede na planinarima; ipak nisu pronađeni nikakvi čvršći dokazi koji bi potkrepili ovu hipotezu. Bez obzira na ovo, mnogi su nastavili da sumnjaju u državu i vojsku, ali prave dokaze nisu pronašli.
Prošlo je 66 godina od ovog incidenta. Bez konačnog odgovora. Pretpostavke i teorije zavere nikada nisu prestale, kao ni interesovanje medija, javnosti i istraživača, što ovu tragediju i dalje čini jednom od najpoznatijih i najmisterioznijih u popularnoj kulturi.
Nema komentara