Većina se pozorišne umetnosti u ruralnim, takozvanim palanačkim sredinama, oslanjala na putujuće pozorište ili na prelazak umetnika iz ruralne u neku veću, gradsku sredinu. Iako se zapravo malo toga zna o istoriji pozorišne umetnosi u manjim mestima kod nas, dobro je poznata činjenica da su sredinom 19. veka pa sve do polovine 20. veka upravo putujuća pozorišta bila glavni pokretači kada je reč o širenju pozorišne kulture. Publika iz većih gradova, u tom periodu, već je bila uveliko upoznata sa pozorišnom umetnošću. Novosađani su svoje pozorište dobili još 1861. godine, a Beograđani sedam godina kasnije.
Foto: Google Images
Trupa Jovana Kneževića, Putujuće pozorište Mihaila Dimića, Putujuća družina Fotija Žarka Iličića, Pešačko putujuće pozorište, Putujuća trupa Bože Gavrilovića, Pozorište udruženih glumaca, Povlašćeno pozorište „Progres“, Povlašćeno pozorište „Beogradska komedija“ bila su jedna od mnogobrojnih pozorišta koja su ostavila neizbrisivi trag u istoriji ove vrste umetnosti.
„Dolazi pozorište“ ili „Stižu glumci“, neke su od rečenica koje bi bile glasno uzviknute kada bi putujuće pozorište stiglo u neku palanku. Kulturna dešavanja u takvim mestima nisu bila česta, meštani su uglavnom posećivali vašare, cirkuse i neke druge skupove, a pozorište im je predstavljalo izlazak u nešto nepoznato, dotad neviđeno. Predstavljalo je drugu dimenziju onoga na šta su navikli, i nudilo im je slobodu, pružalo novi pogled na svet, donosilo nova znanja, ulivalo i budilo nadu, izazivalo uzbuđenje i u isto vreme zbunjenost i novu vrstu zainteresovanosti, a pre svega izlazak iz jednoličnosti i svakodnevnih rutina običnih meštanina. Sa druge strane, postojale su i sredine u kojima ova vrsta umetnosti nije predstavljala ništa strano, već naprotiv, u takva mesta dolazili su i mađioničari, prikazivali su se filmovi, a otkazivanje nekih predstava bilo je u slučajevima porodičnih slava, velikih slavlja, sahrana bogatih i „bitnih“ ljudi. Dolazak putujućih trupa bio je veoma značajan i krucijalan događaj čak i za decu. Za najmlađe su se izvodile takozvane „priredbe“, komične predstave sa izmišljenim likovima i komadi u interakciji sa decom, dok su roditelji to vreme koristili za obavljanje teških i napornih poslova na njivi.
Uslovi u kojima su putujuća pozorišta odigravala svoje komade, nisu bili baš na zavidnom nivou. U gradovima su nastupali u hotelima ili kulturnim centrima, a u mestima u unutrašnjosti predstave su se obično igrale na malim improvizovanim scenama, u salama koje nisu namenjene za te svrhe, dvorištima seoskih zadruga, a neretko i u kafanama. Gazde kafana, vrlo vešto koristeći gostovanja putujućih pozorišta, imale su najveće koristi od istih, jer je publika često uz praćenje predstave naručivala hranu i piće. Potom su se predstave sve učestalije održavale u takvim gostionicama i krčmama, gledaocima se to jako svidelo, a ponajviše je to odgovaralo vlasnicima kafana koji su imali ogromne zarade od te vrste biznisa. Dr Milenko Misailović u svojoj knjizi „Putujuće pozorišne družine u Srba do 1944. godine“, napisao je sledeće: „Mihailo Bakić, upravnik Veselog putujućeg pozorišta je 1912. uputio pismo Ministarstvu prosvete za pomoć: Izvolite sliku. U komadu „Za otadžbinu“ glumac u glavnoj ulozi, pred punom kafanom, umirući na pozornici, za vreme najveće tišine, kaže: „Umirem za otadžbinu... Tiše... tiše...“, a kelner traži na šuberu „Dvaput kiseo kupus sa zejtinom!““
Putujuća pozorišta, s obzirom na to da su često nastupala, gotovo svakodnevno na različitim mestima, morala su da podležu brzom tempu rada, što sa sobom nosi snalažljivost i improvizovanje na sceni kada su u pitanju predstave koje su se odnedavno nalazile na njihovim repertoarima. Sufleri su igrali veoma bitnu ulogu, bili su mašina celog procesa, kako pripreme predstave, tako i samog procesa izvođenja iste. I pored oskudnih kostima, loše tehničke podrške oko upravljanja rasvetom i gotovo nepostojeće scenografije, ansambl je svojom posvećenošću u igri delovao na publiku veoma upečatljivo i verodostojno. Ipak, meštanima palanka kvalitet i estetski nivo izvođačkog rada nije bio od preterane važnosti, oni su često glumce i likove koje oni tumače poistovećivali sa njima samima.
Foto: Google Images
Repertoar putujućih trupa sačinjavale su predstave koje su se tada igrale u Kraljevsko srpskom narodnom pozorištu, ali i u drugim pozorištima. Predstave na kojima se radilo, birane su veoma pažljivo, a neretko su imale i viši cilj: vaspitanja, buđenja konstantne učmalosti kod publike, ali i osvešćivanja bitnih problema sa kojima se svakodnevno borimo. Radnje predstava bili su istorijski događaji, suočavanje sa savremenim životom u velikim sredinama ili teme bliske publici za koju nastupaju. Finansijska situacija trupa, kao i senzibilitet publike u čijem mestu izvode predstavu, svakako su odlučujući i važni faktori koje je bilo potrebno uskladiti.
Glumci koji su činili ansambl profesionalnih pozorišta često su igrali i gostovali u/sa putujućim pozorištima. Takav pristup omogućio je mnogim članovima putujućih trupa da dobiju svoje angažmane i uloge u profesionalnim pozorištima, ali su se katkad i glumci odricali svog članstva u ansamblu i odlazili u putujuća pozorišta. Tako su često afirmisani glumci mogli svoja iskustva i zanat da prenose na druge i samim tim delatnost podignu na viši nivo.
Putujući glumci poznati su bili isključivo meštanima sredina u kojima su nastupali, ali ne i široj javnosti. O njima se retko pisalo, a i kada bi to bio slučaj često su bili okarakterisani kao jazbina nemorala koja kod naroda skrnavi ugled pozorišne kulture. Takva mišljenja dolazila su i od, u to vreme uticajnih ličnosti, kao što je književnik Branislav Nušić. On je kao tadašnji upravnik Narodnog pozorišta insistirao da se njihov rad ukine, ili da se umesto brojnih pozorišta, osnuje jedna, zajednička putujuća trupa. Pozorišni kritičar tog vremena, Dragomir Janković govorio je o beznačajnosti postojanja ovih pozorišta, ističući glavni problem repertoara, ali i sam nivo i kvalitet izvođenja komada.
Putujuća pozorišta nakon svake predstave odigrane u nekoj seoskoj zajednici, odlazila su dalje na svoja igranja u verovatno neka veća, razvijenija mesta, a u palankama su ostavljali ljude u nedoumici i izazivali ih na razmišljanje. One najsmelije ohrabrivali su da donesu neku promenu i na taj način oboje već utemeljenu jednobojnost koja je bila karakteristična za takve sredine.
Svakako da su najveće zasluge pripisane Jovanu Kneževiću, koji je uspeo da svojim radom i znanjem, izazove interesovanje i ljubav prema pozorištu, upravo u onim mestima u kojima je njegova trupa nastupala. Rad Srpskog teatralnog društva na čelu sa njim, uzima se za prekretnicu u razvoju pozorišnog života u Srbiji, jer je od većine članova njegovog putujućeg pozorišta napravljeno prvo profesionalno srpsko pozorište – Srpsko narodno pozorište sa sedištem u Novom Sadu. S tim u vezi, većina članova Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Narodnog pozorišta u Beogradu, svoje karijere započeli su upravo u putujućim pozorištima, jer tada, u to vreme, glumačke škole nisu postojale.
Ruralne sredine danas dobile su po koju kulturnu ustanovu više ili salu namenjenu za izvođenje ovakvih umetničkih dela. Iako se situacija poprilično poboljšala, meštani mnogih palanka ne vape za pozorištem i za ovom vrstom umetnosti, pored svih predstava koje se izvode i organizuju u takvim mestima. Publiku uglavnom čini određena skupina ljudi željna novih iskustava i svežih pogleda na svet.
Nema komentara