Septembarski početak pozorišne sezone donosi uzbuđenje ljubiteljima pozorišta, sa novim premijernim izvođenjima na repertoaru koja obećavaju sveže i kreativne interpretacije. U januaru nas očekuje izvođenje baleta „Don Kihot“, a poseban pečat tom događaju donosi Katarina Zec, koja će zauzeti glavnu ulogu.
Katarina Zec, svoju baletsku karijeru započela je u srednjoj Balteskoj školi u Novom Sadu. Sa svega 23 godine, već pet uzastopnih sezona, angažovana je kao članica ansambla Srpskog narodnog pozorišta.U ovoj pozorišnoj sezoni, Katarina je ostvarila dve značajne premijere igrajući u glavnim ulogama u izvođenju „Labudovog jezera“ i „Kopelije“, naizgled dva različita žanra.
Foto: Marija Erdelji
Kako ste uspeli da u tako kratkom vremenskom periodu pripremite dve različite uloge, od Odete i Odelije do Svanilde, s obzirom na to da su to dva sasvim različita baleta?
Bilo je teško kada sam tokom perioda, dok sam spremala možda i najvažniju ulogu u svojoj karijeri, a to je Odeta i Odilija, spremala i upored Kopeliju za koju mi je prvenstveno dodeljena sporedna uloga, ali sam ipak igrala glavnu. To je bio izuzetno naporan period jer sam imala probe po ceo dan, ali sam gledala da pauze maksimalno koristim da se odmorim. S druge strane, tada sam shavtila koliko je zanimljivo ulaziti u različite uloge, naročito kada se tvoja ličnost razlikuje od njih, ali ti uspevaš da ih doneseš prirodno. Svanilda mi je bila prva komična uloga gde sam imala zadatak da publiku nasmejem i da predstavim tu seosku devojku koja je spremna na svašta kako bi zadržala svog verenika.
Glavna uloga u „Labudovom jezeru“ je jedna od najzahtevnijih u baletu, koliko je imala uticaja na Vaš umetnički razvoj?
To svakako jeste jedna od najtežih uloga koja može da se odigra u baletu i to je kruna klasičnog baleta. Ovo je jedna uloga u kojoj možeš doživotno da radiš, tu toliko ima prostora za rad, ona ima toliko detalja i toliko ima varijanti koje mogu da se urade i koje mogu da je obogate. Zaista možeš da daš svoj pečat i svoj osećaj patnje i tuge. Meni je bilo izuzetno teško da savladam
presek gde iz crnog labuda, koja je oličenje neke zlobe, pređem u nežnu dobru belu labudicu. Ja imam samo pet minuta da uđem u drugu ulogu i to za vreme dok menjam kostim, menjam šminku, menjam frizuru, ali opet sa druge strane definitivno da sam iz ove uloge izašla jača i shvatila koliko zapravo mogu koliko god da je zahtevno. Nekako se posle tog ogromnog posla i ogromnog napora koji si uložio osećaš zadovoljno.
Kako se nosite sa izazovom usklađivanja mimike, pokreta i emocionalnog izraza u ulozi na sceni, posebno kada fokus nije samo na pokretu, već i na prikazivanju emocija, bez mogućnosti govora?
Koliko god da ja gledam da sve te tehničke stvari dobro uradim tu zna ipak da fali emocija, još kada na to dodamo da izlazim na scenu i da me savladava neki novi strah, novo iskustvo gde sam po prvi put suočena sa tih 500 pari očiju koji gledaju u mene, a ja treba da izgledam sigurno i da uverim te ljude u svoju ulogu. Meni je zaista gluma jedna od najtežih stvari u baletu i ja skidam kapu svim glumcima, ali opet svako od nas ima tu ulogu u sebi, to zrno. Naravno, pitanje je koja od svih tih uloga je dominatna kod neke osobe. Svi smo mi duhoviti, zli, naivni, ljubomorni samo treba malo da prokopamo i pustimo da to osećanje preovladava. Neke od tih stvari pokušam da pronađem i u svakodnevnom životu i da ih donesem na scenu i onda postaje jako jednostavno kada se prepustiš nečemu gde je tebi svaki pokret zaista prirodan, ali se i na tim stvarima vežba. Nekada u nekim momentima bih progovorila, ali onda samo pokušam da to proizvedem rukama ili mimikom. Na kraju dana zbog toga je umetnik zapravo umetnik kada sve to celokupno spoji, i glumu, i tehniku, tako da sve to bude podjednako dobro.
Foto: Marija Erdelji
Pre svakog izvođenje nosite veliku odgovornost, ali ko ima ključnu ulogu u pripremama kako bi se osećali sigurnom na sceni?
To su svakako pedagozi iliti nekadašnji profesonalni baletani i balerine sa kojima imamo probe u zavisnosti od toga koje uloge igramo. Oni su ipak oči kojima sam ja odlučila da verujem 100% i gde ne sumnjam u njihove prigovore. Naravno postoje razlike gde se jednoj strani sviđa jedna stvar, a drugoj druga, ali na kraju dana pedagozi su oči koji te gledaju i koje žele da ti to uradiš kako treba. Teško je razdvojiti svoja lična osećanja kada ne radim određene stvari dobro, a mislim da ih radim jer ipak su oni ti koji imaju više iskustva i moram njima da verujem. Sve je stvar saradnje i uvek se trudimo da u procesu pronađemo zajednički jezik, pa i rešenje ukoliko vidimo da postoji problem u izvođenju pokreta, pa se potrudimo da ga što bolje prilagodimo.
Osim zadovoljstva koje pruža bavljenje baletom, da li se suočavate sa nekim finansijskim ili fizičkim izazovima kao balerina u Srbiji?
Balet jeste životni put koji sam ja izabrala i možda sam mogla da izaberem neko zanimanje koje je manje stresno ili finansijki bezbednije, ali sam odlučila da se bavim ovim jer u tome uživam. Naravno da je sam sistem loš, ali balet skoro nigde u svetu nije toliko cenjen među publikom kao ranije. Mi u naše predstave ulažemo koliko možemo, naročito kada je reč o premijerama, ali mislim da finansiranje nije toliko do nas, a ni do naših nadređenih, nego prosto pozorište nije toliko popularno među ljudima. Mi vrlo malo para dobijamo koje posle treba da rasporedimo i na kostime, plate i opremu. Recimo nama su špic patike neophodne, a nekada se desi da ne znamo da li ćemo imati dovoljno za sezonu i onda svako mora sam da se snalazi. Sa druge strane, imamo i samo jednu salu za probe što nije dobro jer kada želiš da provežbaš, a to je teško organizovati i vremenski i prostorno. Naravno da bismo voleli i da imamo više proba na samoj sceni, ali ni to nije toliko izvodljivo. Mislim da nije stvar u tome da se okupi nas 20 ili 50 i podnesemo neki zahtev jer prosto to nema odakle da se finansira i taj problem je dublji.
U zemljama sa većim standardima razvijenija je i kultura, nažalost Srbija ne spada u jedne od tih zemalja po standardima Evropske unije. Koliko se to odražava na kluturu na ovom području i samu inicijativu građana da posećuju kulturne događaje?
Inicijative svakako da nema i iskreno ne znam da li bi ljudi ozbiljnije shvatili kulturu ukoliko bi se u nju više ulagalo ili kada bi se više uputili, edukovali, osvestili tu naviku da posećuju pozorišta ili muzeje. Koliko god da svi govore da vole kulturu, oni se ipak ne opredele da zapravo dođu u pozorište. Češće se ljudi opredele da pogledaju neki film u bioskopu nego novu dramsku predstavu. Naravno da se i u kulturu upliće, na neki način, politika i to na raznorazne načine, iako sam ja dugo verovala da je jedini ćošak u koji politika ne može da se uplete zapravo kultura i umetnost. Iskrena da budem ni ja kao pojedinac ne znam na koji način bih mogla to da promenim jer činjenica je da smo svi malo postali otuđeni, da svako gleda svoj ugao i svoj kutak. Jednostavno prestali smo da reagujemo na nepravdu.
Kako se takvo angažovanje građana u kulturnim aktivnostima reflektuje na podršku finansiranju kulturnih radnika i broju ugovora o stalnom zaposlenju?
Problem koji se konkretno javlja kod baleta jeste da smo ograničeni brojem ugovora za zaposlenje. Mi po sezoni dobijamo određeni broj u koji moramo da se uklopimo i sa novim članovima. Nekada neko ode u penziju, nekada jednostavno dobijamo po sezoni više ugovora, pa imamo prostora da zaposlimo više ljudi. Konkretno ugovori za stalno se dobijaju najčešće posle 8 ili 9 godina od početka rada u pozorištu i to ide hronološki. Logično je da ukoliko je neko došao pre mene i dobije ugovor za stalno pre mene, mada i to može da bude zanemarljiv faktor ukoliko odigrate više prvačkih uloga, pa po zasluzi dobijete posao za stalno. Iako mi možda nije garantovana sigurnost, kao i mojim kolegama, ipak zaista ne strepim već se fokusiram da sezonu odigram najbolje što mogu. Nije idealno, ali kada se odlučiš da se baviš ovim zanimanjem od samog starta si upoznat sa situacijom u kulturi i u državi.
Koja iskustva u dosadašnjoj karijeri smatrate ključnim prekretnicama, i kako su ta iskustva oblikovala Vaš profesionalni put?
Svaka uloga jer kako sam napredovala tako sam i dobijala nove zadatke. Svakako da je na mene uticala ruska igra iz „Labudovog jezera“ pre ove glavne uloge, pa i valcer cveća u kojem je naša koreografija zaista zahtevna i teška. Ja sam svaku probu i svaku predstavu shvatala kao novi izazov, novi zadatak, koji sam u tom trenutku prihvatala kao najvažniji i najodgovorniji na svetu, kao da sve zavisi samo od mog pristupa tome. Uopšte ne razlikujem taj neki osećaj po pitanju treme i odgovornosti, i u nekim manjim ulogama, kao i ovim sad. Mada iskreno mislim da je meni ovo sada prekretnica. Ova sezona je moja prekretnica u smislu onoga šta ću postati i to zato što tek opipavam i prolazim te glavne vodeće uloge, a i pored toga doživljavam ono o čemu sam maštala. Verujem da će ovo uticati na sve moje buduće uloge i na koji način ću pristupati tim ulogama. Sigurno je da ću posle ovoga naučiti da imam dovoljno sigurnosti i vere u sebe.
Nema komentara