Dok književna scena doživljava procvat sa nezapamćenim brojem knjiga, istovremeno se postavlja pitanje kvaliteta i pažnje posvećene jeziku i stvaralačkom procesu. Na taj način uloga lektora dobija suštinski značaj u očuvanju i unapređenju kvaliteta teksta.
Lektor Nikola Jovanović, rođen je 1997. godine u Leskovcu. Svoju radoznalost i talenat ispoljavao je kroz raznoliko obrazovanje, te se tako već u mlađim danima, osim klasičnog obrazovanja, posvećivao i muzičkom stvaralaštvu, pohađajući osnovnu školu za solo pevanje i osnovnu školu za harmoniku. Svoje obrazovanje kasnije, razvijao je paralelno u srednjoj muzičkoj školi i u gimnaziji. Iako se očekivalo da će svoj muzički put nastaviti na Akademiji umetnosti, Nikola 2016. godine upisuje osnovne studije srpskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je i diplomirao 2020. godine, a potom upisao i master studije. Trenutno je zaposlen u izdavačkoj kući „Akademska knjiga“, na poziciji lektora. Već na početku svoje profesionalne karijere, iza sebe ima pozamašan broj knjiga na kojima je radio.
Foto: Privatna arhiva sagovornika
U susret zbirci poezije „Biće zime” Đerđa Petrija na kojoj ste takođe radili, a koja treba da izađe uskoro u izdanju izdavačke kuće „Akademska knjiga“, možete li nam opisati kroz čije sve ruke knjiga prolazi pre nego što dođe u ruke lektora i šta podrazumeva Vaš posao tada?
To je zapravo odličan primer kolektivnog zalaganja, ako tako mogu da se izrazim bez umanjivanja bilo čijeg pojedinačnog truda. Da, radi se o zbirci poezije. U suštini, tu će se naći izabrane pesme koje je Đerđ Petri pisao tokom čitavog života. Moj posao je tu zapravo bio vrlo ograničen. Bila je to jedna od prvih knjiga na kojoj sam radio, ali se izdavanje malo odužilo tako da to tek sad izlazi. Tačno je da sam radio lekturu i korekturu, ali kod poezije ste više ograničeni jer dopuštate umetničku slobodu, a kada je sa druge strane jedna takva veličina i poezija koja je na stranom jeziku, onda se više bazirate na određene propuste napravljene pri prevođenju. Mnogo zahtevniji posao je imao Arpad Vicko koji je sa neverovatnom lakoćom uspeo da prevede delo sa mađarskog. Kao neka vrsta stručnog redaktora tu se našao i profesor Tibor Varadi. Na njegovoj knjizi sam takođe radio, ali o tome sada svakako i nije reč. Profesor je ukazivao na rečenične konstrukcije koje bi lako mogle biti izvrnute ili možda slučajno dale pogrešan zaključak, odvele u drugom pravcu, pa ih je nekako objašnjavao i na kraju rešavao, a Arpad Vicko i ja smo gledali kako da to najbolje ubacimo u strofu ili stih, naravno na mestima gde je došlo do određenih nejasnoća. Eto otprilike je tako funkcionisao rad na toj knjizi. A što se tiče same knjige ona stvarno mora proći kroz mnogo ruku pre nego što dođe do samog lektora i to zavisi od mnogo faktora: da li imate prevod ili delo domaćeg autora, da li je ta knjiga studija, monografija, publicistika ili možda neka drama… U suštini, prelamač je takođe jako bitna spona između teksta i redakcije i on je tu da sve tehnički sklopi u jednu celinu. Recenzent mora da obavi svoj deo posla, redakcija je konstantno uključena, urednik takođe ima baš važan posao. Na primer, ako je domaći autor ja dobijam tekst koji je pregledao samo autor i čistim ga. Toliko. I posle mene i pre mene ima zaista mnogo posla.
Kako je došlo do prilike da postanete lektor neposredno nakon završenih studija srpskog jezika i književnosti i kako ste shvatili da je zapravo to Vaš poziv?
U srednjoj školi sam maštao o tome da radim na tekstu, ne kao što sam na primer maštao da vozim avion kao mali, ali ovo mi je isto bilo važno. Sećam se da sam, kad sam bio druga ili treća godina srednje škole uzeo jednu knjigu koju sad neću da imenujem, ali istina je da nikad neću da zaboravim naslov knjige, ko je izdao i ko je pisao i bio sam zapanjen koliko je bila nečitljiva. Grafičke greške na sve strane, interpunkcija posvađana sa tekstom, pravopis zaboravljen... Iskreno, u tom trenutku kao da sam osetio nelagodu u stomaku, otprilike sam se osećao kao da slušam jako jako lošu muziku, neki treš, kao neko teško falširanje. Ne znam, možda mi je ta knjiga zapravo nesvesno uticala na budućnost. Naravno, nije meni posao pao sa neba, jako sam zahvalan Nataši Belić, upravnici biblioteke na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Ona je Bori Babić, mojoj direktorki, preporučila kolegu Bojana i mene, i valjda sam i tu imao malo sreće pošto je Bojan odbio jer je na poslu na kom je tad radio bio odlično plaćen i nije hteo to da napušta, pa sam ja prihvatio ponudu. Tako da sam išao na sastanak sa direktorkom i krenuo da radim u julu prošle godine.
Rad na kom projektu Vam je bio najizazovniji, a na koji ste najponosniji?
Od početka mi je taj posao bio nepoznat, a i svakako nisam dobio odmah lekturu da radim. Prve dve knjige koje sam radio su bile „Zoran Đinđić: Prosvetlitelj“ i „O poreklu albanskog nacionalizma“, i tu je trebalo da uradim registre, tako da mi je to u tom momentu bilo najizazovnije jer se u obe knjige konstantno spominju ljudi koje je trebalo da zabeležim u tim registrima. Tako sam ja tad gledao na to zapravo. Mada i sad kad bih uzeo da radim registar, pitanje je kako bih se snašao. Kad su u pitanju knjige gde sam radio lekturu rekao bih da je „Istorija Srbije“ bila definitivno najveći izazov u tom smislu. Iako naravno jesam veoma ponosan što sam uopšte dobio priliku da radim jedno takvo kapitalno delo, „Mlekadžija“ mi je ipak u srcu. Mada ne bih da zaboravim „Biće zime“ ili „Zabunu života“. Iskreno, ne znam, neodlučan sam.
Koji žanrovi Vas posebno interesuju u lektorskom poslu, imajući u vidu da ste se oprobali u lektorisanju različitih žanrova knjiga?
Smatram da probirljivost ne sme da postoji na početku karijere, sve te knjige su odlično svedočanstvo uloženog rada i truda redakcije i direktorke Bore Babić. Meni je svakako najbitnije da je to kvalitetna literatura za koju sam siguran da će naći svog čitaoca. Ako bih zaista morao da izdvojim žanr rekao bih da mi istorija najviše leži. Bio sam takmičar u osnovnoj i srednjoj školi, doduše prosečni. Ali da, za sad bih najviše voleo da radim na knjigama koje su vezane za neke istorijske događaje.
Kako vidite perspektivu mladih lektora u današnjem profesionalnom okruženju u Srbiji i da li smatrate da postoji dovoljno prilika za dalji napredak u ovom poslu?
Napredak u poslu lektora... Ako se misli na napredak u smislu usavršavanja, naravno da postoji. Srpski jezik se nikada u potpunosti ne savladava, kao i bilo koji drugi uostalom. Mislim da statistika ne treba da se vadi kad je vrlo jasno da je prisutna hiperprodukcija knjiga. Svi bi da pišu danas. U svemu tome lektori zaista imaju puno posla, pouzdano znam da je nekima problem što taj posao mora da se radi predano i bez ikakvih propusta. Svaka greška koja se napravi, bila ona i najsitnija moguća, jasno može da se uoči, a sve to postaje strašnije kada čovek shvati koliko ljudi pročita jednu knjigu. Odgovornost je velika, barem prema profesiji i smatram da svaki lektor treba neprestano da se usavršava.
Na koji način je Vaš rad kao lektora uticao na lični odnos prema književnosti i jeziku?
Ovo je dobro pitanje. Primetio sam da sam počeo da ostavljam knjige brže. U smislu, krenem da čitam neku knjigu i jednostavno brže shvatim da ne želim da je čitam ukoliko me ne pridobije barem do neke tridesete stranice. Možda to i nije dobro, ali definitivno mislim da jeste direktni uticaj ovog posla. Jezik shvatam ozbiljnije i gledam da se bolje izražavam u svakom trenutku. Na početku studija sam svakako imao poteškoća s tim, jer sam iz Leskovca i jasno je kolika je razlika između standardnog i našeg narečja, ali mislim da je ovaj posao veoma pozitivno uticao na moj lični razvoj, kao i na odnos prema jeziku i knjigama.
S obzirom na to da ste pročitali značajan broj knjiga kako za vreme studija, ali i na poslu, jeste li ikad razmišljali o pisanju vlastitog teksta ili knjige, i kako biste opisali svoje iskustvo ako ste već probali?
Nije baš pametno što ću ovo reći, ali ne bih baš dao ljudima da izdaju knjige dok ne prevale tridesetu. Imamo mnogo primera gde autori žale zbog neiskusnih i mlitavih početaka, a možda je to zapravo i ključ, možda se pisac izlaskom na književnu scenu na neki način oslobodi te stege koju bi potencijalno raspirila kritika. Naravno, ako izuzmemo genijalce i jako talentovane pisce koji nisu imali loš početak. A za pisanje, probao sam, naravno. Više sam pazio da to ne pređe u neku vrstu skribomanije kako obično biva kod gimnazijalaca koji se prvi put susretnu sa Kijerkegorom pa probaju da i sami bace neku filozofiju na papir. Imam neke pesme na engleskom i kratke priče na srpskom, ali sam iskreno srećan što to nije objavljeno. Možda nekad napišem nešto što bi moglo da ide u štampu, možda to tek tad bude moj mlitavi početak, ko će ga znati. Shvatio sam da se pisanje zapravo sastoji iz čitanja, ali nije nužno samo čitanje. Za pisanje mnogima ne treba teorija književnosti, dok je mnogi preferiraju. Ali ipak mislim da pisanje dolazi spontano, ne sme da se sili, i ja nekako uvek osetim kad nije iz duše, kad je unapred isuviše osmišljeno. Ti si u pitanju rekla da opišem iskustvo. O tome zapravo pričam, hoću da kažem da nemam iskustva, da se iskustvo dobija posle mnogo rečenica i posle mnogo seckanja, a opet nekad i ne treba da se ima da rečenica dobije potpuni smisao. O tome se radi, možda zvuči kontradiktorno, ali vrlo je jednostavno. Siguran sam da na primer Pekić nije bdeo nad svojim rukopisom i sekao rečenice i razmišljao šta će se i kako svideti publici. Ali do toga se stiže kad pisac ima šta da kaže, ima svoje univerzalno ja koje spaja sa potrebama sveta. Kao što je imao Pekić ili bilo koji drugi veliki pisac.
Donekle logičan sled okolnosti nakon diplomiranja na fakultetu i sticanja zvanja filologa, jeste zaposlenje u nekoj školi, gajite li afinitete da se oprobate i u nastavničkoj karijeri?
Razmišljao sam o profesorskom poslu, stvarno. Ne znam, valjda sam se uvek plašio da ne bih znao to da radim onako kako treba. Imali smo na fakultetu metodiku i moje kolege i koleginice već rade u gimnazijama i srednjim školama, imam i kolegu koji je ostao na fakultetu, ali valjda nikad nisam bio spreman za to. Jednostavno mislim da taj posao nije za mene.
Nema komentara