Filip Vujošević, dramski pisac iz Beograda, ovogodišnji je dobitnik Nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“. Žiri u sastavu Maja Pelević, dramaturškinja i dramska spisateljica, Dimitrije Kokanov, dramaturg i dramski pisac, i Svetislav Jovanov, teatrolog (predsednik)jednoglasno je odlučio da priznanje dodeli Vujoševiću za dosadašnji opus. U obrazloženju piše da je Filip Vujošević u svojim mnogobrojnim dramama možda više od bilo kog našeg autora obrađivao pitanje tranzicije, nesnalažljivosti mladih u novim sistemima vrednosti koji im se nameću, uticaj novih tehnologija kao i popularne kulture i multinacionalnih kompanija koje su u istočnoevropskim zemljama dovele do sasvim drugačijeg nivoa eksploatacije ljudi. Na početku razgovora za Univerzitetski odjek, Vujošević kaže:
Foto: Jovo Marjanović
„Osim toga što ta nagrada nosi Mihizovo ime i što je suvišno pričati o njenom značaju, ono što je meni važno u vezi sa njom jeste da su prethodni dobitnici nagrade moje kolege koje izuzetno cenim, počev od Milene Marković, Maje Pelević, Milana Markovića, Minje Bogavac, pa sve do mlađih dramaturga i dramskih pisaca kao što su Tijana Grumić i Filip Grujić. Ta nagrada je jedinstvena zato što se dodeljuje za celokupni dramski opus i predstavlja veliku motivaciju za budući rad.“
Spomenuli ste da to priznanje doživljavate kao opomenu, podsećanje na to da bi trebalo da pišete. Čime se vodite prilikom dramaturškog rada, a čime prilikom dramskog pisanja?
- Igrom slučaja ja sam šest godina bio zadužen kao dramaturg Bitef festivala i taj posao je potpuno neuporediv sa dramskim pisanjem. Dramaturški rad, u kontekstu Bitef festivala, podrazumeva rad na kreiranju selekcije festivala zajedno sa umetničkim direktorom, dok je dramsko pisanje potpuno druga aktivnost, jedna koju sam zahvaljujući ovom angažmanu malo i zapostavio.
Dramaturzi imaju tu mogućnost da imaju široko polje rada, mogu raditi kao dramaturzi u predstavama, u pozorištima, mogu pisati drame, scenarija i tako dalje. Mi zapravo celog života malo i lutamo između svih tih aktivnosti koje spadaju u domen dramaturškog rada.
Vaši junaci su deca izgubljena u svetu video igrica u „Halflajfu“, zaposleni u Mekdonaldsu u komadu „Ronalde, razumi me“, neuspešni glumci iz dečjeg pozorišta u „Život stoji, život ide dalje“ i nezaposleni propali pesnik koji pokušava da se snađe u svetu marketinga u „Šumadiji“. U tom kontekstu, Vaši junaci su oni koji se nisu snašli, ali sve vreme to pokušavaju. Kako se njihov život odvija izvan Vaših drama?
- To ne bih znao pošto znam kako se njihovi životi odigravaju isključivo u mojim dramama (smeh). U svakom slučaju, ono što mene zanima jesu gubitnici tranzicije, ljudi sa margine i obični ljudi. Pratim njihove sudbine jer smatram da preko sudbina običnih ljudi, gubitnika i ljudi sa margine možemo dobiti širu društvenu sliku o trenutku u kome živimo. Za neke likove sam razmišljao o tome šta se desi sa njima kasnije, a neki likovi su nastali na osnovu ljudi koji već postoje.
Na nekadašnjim repertoarima beogradskih pozorišta mogli smo pogledati Vaše komade: „Život stoji, život ide dalje“ (Bitef teatar), „Gozba“ (Zvezdara teatar), „Halflajf“ (Atelje 212), „Ronalde, razumi me“ (Narodno pozorište), „Hamlet, Hamlet, eurotreš“ (Pozorište na Terazijama)... Kako ste zadovoljni pozorišnom inscenacijom svojih komada?
- Kako kojom, stvar sa dramskim pisanjem je u tom smislu problematična i bolna za pisce. Stvari nikada ne ispadnu kako ste ih vi u svojoj glavi zamislili, ali to je nešto na šta se naviknete učešćem u pozorišnom životu. Onoga momenta kada vi završite pisanje drame, morate da se pomirite sa tim da ta drama dalje živi neki život koji ne zavisi uvek u potpunosti od vas i to je u redu. Pozorište je čin kolektivnog stvaranja i bilo bi neprirodno da nije tako.
U kojoj meri je ključno značenje dramskog teksta i da li je, u pozorišnom kontekstu, pisac marginalizovan? Kakva je njegova pozicija danas?
- Pozicija pisca nije marginalizovana, pisci se uz reditelja obično smatraju autorima pozorišne predstave, njihova pozicija u kontekstu dramskog stvaranja je takva kakva jeste, ona je dominantna. Ako razgovaramo o odnosu dramskog pisca i dela i inscenacije onda je to malo komplikovanija tema, a ono što mene zanima u poslednje vreme upravo jeste rušenje tih tradicionalnih i hijerarhijskih odnosa u pozorištu: pisac – reditelj – glumci. Više volim da gledam predstave u kojima postoji ideja kolektivnog autorstva, gde se brišu jasne granice između pozicija, a mislim da je to budućnost pozorišta.
Do nedavno ste bili dramaturg Bitef festivala, a bavili ste se i koncipiranjem repertoara Bitef teatra. Šta biste izdvojili što Vam je obeležilo taj period rada?
- Ne bih mogao da izdvojim jednu stvar, ali ukoliko govorimo o koncipiranju repertoara Bitef teatra u kojem sam učestvovao zajedno sa koleginicama Jelenom Kajgo i Jelenom Bogavac, to je jedan veoma zanimljiv i izuzetno zahtevan posao u uslovima u kojima pozorište funkcioniše danas. Para nikada nije dosta i nema ih za ozbiljan repetoar, finansiranje javnih pozorišnih ustanova je, bar u slučaju Bitefa, više nego problematično, tako da je to uvek rad pomoću štapa i kanapa, ali mogu da kažem da sam ponosan na neke stvari koje smo zajedno radili. Trudili smo se da damo šansu mladim autorima, te je tako Jovana Tomić kod nas režirala predstavu „Kretanje“ koja je pre par godina osvojila najveći broj nagrada na Sterijinom pozorju i trijumfovala. Takođe sam ponosan i na neke projekte kao što su „Mogućnost zabavljanja kod ptica“ gde smo pozvali mladog reditelja koji se bavi jednom alternativnom vrstom lutkarskog pozorišta, odnosno pozorišta bez glumaca u kojem predmeti preuzimaju ulogu glumaca. Cela predstava je nastala po tekstu Tijane Grumić i nadam se da je to nešto drugačije što je ponuđeno beogradskoj publici.
Zapažen je Vaš angažman u serijama “Jutro će promeniti sve”, “Žigosani u reketu”, “U klinču” u ulozi scenariste. Koliko Vam ovaj vid rada pruža prostora da se umetnički izrazite?
- Manje ili više. To je jedna potpuno druga vrsta rada, to je angažman u kojem vas neko angažuje da neku tuđu ideju zanatski sprovedete u delo kao scenarista, u tom smislu ne smatram te projekte svojim umetničkim delima nego prosto kao deo produkcionog tima radim na projektu.
Nema komentara