Magično putovanje linijom 24

autor: Priče iz... 1298 pregleda 2

Naspram ulaza u zgradu Železničke stanice nalazi se autobusko stajalište koje bi bez sijaseta ljudi bilo gotovo neprimetno, a koje predstavlja prvu stanicu linije 24 koja, kroz dva sela – Kać i Budisavu, vozi do sela Kovilj.

Photo: novisad.com

Iako i navedena dva sela imaju vlastite autobuske linije, čini se da je većini putnika slađe da se do svog mesta voze upravo dvadesetčetvorkom; u ovim zimskim danima lakše je ugrejati se u gužvi, a i čovek se, kao socijalno biće, mora osećati prijatnije pored stotinu nego pored dvadesetak ljudi.

Dvadesetčetvorka je autobus u kojem će svako doživeti raznorazna magična i nesvakidašnja iskustva – od putnika koji sede na podu, preko vozača sa cigaretom u jednoj i volanom u drugoj ruci, pa sve do laktanja koja neretko prerastu u kolektivni Mortal Kombat kada se prednja vrata otvore.

U iščekivanju da sat otkuca dvadeset minuta nakon četrnaest časova, na polaznoj stanici se svakodnevno, pa i danas, formira grupa koja broji i do stotinu ljudi koji cupkaju u mestu zbog nestrpljivosti, ali i zbog hladnoće, paleći cigarete i teoretišući kada će autobus da stigne, budući da pristiže iz Futoga, preko Veternika, a i jer ga verovatno vozi „onaj Mile, što ga moraš čekati k'o novu mladu“.

Kada se na dalekom horizontu ukaže plavi autobus sa naznakom 24 – Kovilj, najpre se uzjogune oni sa najboljim vidom, a potom i svi ostali, zbijajući se jedni uz druge i smanjujući kvadraturu koju zauzimaju za neverovatne dve trećine.

Željno iščekivana dvadesetčetvorka se zaustavlja pred stanicom, a sijaset umornih radnika i još umornijih srednjoškolaca igra „jedan levo – desno dva“, u pokušaju da najrazličitijim metodama i matematičkim formulama utvrdi gde će tačno autobus stati i pred čijim nosem će se vrata otvoriti.

Atmosfera se zahuktava kada se vrata napokon otvore i počinje neizvesnost da li će se ovaj put najpre probiti uzavrela omladinska krv, sredovečni radnici ili oni kojima u poznim godinama adrenalin može probuditi samo još želja da smeste svoja umorna tela na autobusko sedište.

– Ne guraj se! Sram da vas bude! Kakvo je to nevaspitanje, sram vas bilo! – uzvikuje žena, dok svaki kraj rečenice ispraća prolaženjem kroz nekoliko osoba, a uz poslednju rečenicu laktom pozdravlja i moj levi set rebara, udarcem iznenađujuće snažnim za jednu osobu krhkog izgleda.

– Polako, svi ćete ući, polako – putnike letargičnim glasom pozdravlja vozač Mile, nejasno artikulišući reči dok u ustima drži cigaretu.

Photo: Autorka teksta

Polazak autobusa odložen je za onoliko minuta koliko je bilo potrebno da se putnici presom stisnu jedni uz druge. Oni kojima se danas sreća osmehnula zadovoljno sede u svojim sedištima, međusobno ćaskajući ili odsutno gledajući kroz prozor sa slušalicama u ušima.

Većina, ipak, stoji držeći se za šipke. Oni koji su ušli među poslednjima izgubili su i tu privilegiju, ali nemaju razloga za brigu, jer u dvadesetčetvorci danas ima taman dovoljno življa da prosečan čovek nema dovoljno mesta ni da u njoj padne.

 

 

2 Komentara

  • Gravatar Image

    Proteklih 20-ak godina nisam imao ''zadovoljstvo'' da prisustvujem opisanim scenama ali koliko iz članka vidim nije se ništa promenilo u odnosu na period od pre 30 i više godina. Tada je polazni peron bio na terminalu GSP-a kod Riblje pijace. Pri samom nagoveštaju nailaska autobusa počinjalo je nepredvidivo i nekontrolisano komešanje mase. Prilikom dolaska vozila na peron, dok se još nije ni zaustavilo, nastajao bi stampedo, naletanje mase na bok autobusa. U tom sveopštem metežu bilo je i slučajeva padanja putnika pod točkove vozila, teških povreda i trajnog invaliditeta. O nasilnom otvaranju vrata da i ne govorim. Kako je vožnja odmicala, već nakon skretanja prema Kovilju na izlasku iz Budisave, pojedini putnici su palili cigarete. Vreme putovanja su prekraćivali grickanjem semenki suncokreta, tako da je nakon vožnje u vozilu ostajao "tepih" od ljuski istih. Posle svakog polaska za Kovilj autobus se morao čistiti.
    Nijedan pisani zakon, pravilo ili propis, ne može urediti bilo koji segment našeg života u društvenoj zajednici, ukoliko većina nije svesna svrhe primene i poštovanja istog. O (ne)kulturnoj tradiciji da i ne govorim. Ovo je samo jedan od primera opšte prihvaćenog modela razmišljanja i ponašanja, koji se može zapaziti i za volanom automobila, u redu ispred nekog šaltera ili bilo gde drugde. Sa ovakvim mentalitetom teško da zavređujemo neki napredniji vid prevoza od taljiga. Može GSP nabaviti ekološka vozila, uvesti elektronsku naplatu ali mi kao putnici još uvek nismo savladali recimo osnovne stvari poput toga na koja vrata je ulaz a na koja izlaz. Ključ lepšeg i boljeg svakodnevnog života je u rukama građana, zaparavo u ponašanju nas samih.

  • Gravatar Image

    Pa kad te osobe jos nisu otisle u penziju...zato je ista slika kao i pre 20 god.

Napišite komentar