Nakon 22 godine, polovinom septembra, niz bob stazu na Trebeviću, planini nadomak Sarajeva, ponovo su se spustile sanke, a čast da to prvi uradi dobio je sankaški tim Slovačke koji je održao trening na sankama sa točkovima.
foto: Brano Rokvić
Ogroman betonski levak „ukrašen” grafitima i mahovinom već gotovo tri decenije napušten je ležao u šumi Trebevića. Prošle godine našao se među 32 najlepša napuštena mesta na svetu po izboru sajta naturepictures.info. Šta je u tome lepo, zapitao bi se neko, jer svako napušteno mesto odiše samo tugom i čežnjom za nekadašnjim boljim vremenima, kada je nečemu i služilo. A memljiva staza bila je grandiozni objekat i najskuplji projekat Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Neko vreme posle toga njome su se još uvek vozile sanke, dok je devedesetih češće bila artiljerijski zaklon. Slična je priča svih objekata koji su bili deo Igara '84, a koji su uništeni ratom i nebrigom, ali i samog Sarajeva, koje se osam godina nakon Olimpijade našlo pod opsadom, a danas je podeljeno na dva dela.
foto: myolimpicmemories.com
Veličanstvena smotra pod palicom „željeznog kancelara”
Kandidatura za domaćina zimskih olimpijskih igara tada je više shvaćena kao prilika da se turistički promoviše grad. Međutim, Sarajevo je izabrano umesto švedskih gradova Faluna i Geteborga i japanskog Sapora. Iako je to u prvi mah bilo iznenađujuće, ipak su postojali valjani razlozi za ovakav izbor. Naime, osamdesetih godina je Međunarodni olimpijski komitet zapao u krizu – nakon tragičnih Igara u Minhenu 1972. godine, kada su teroristi ubili 11 izraelskih sportista, usledio je hladnoratovski bojkot olimpijada. Amerikanci se nisu takmičili u Moskvi 1980. a ruski tim 1984. u Los Anđelesu. Ne samo da su Igre u Sarajevu uspele da obnove olimpijski duh, kako je u RTS-ovom dokumentarcu Robna kuća rekao sportski direktor Igara ’84 Drago Božja, već je prednost Sarajeva bila i to što su se u poluprečniku od 24 km nalazili svi sportski objekti. To je bio uslov koji je malo koji drugi grad na svetu mogao da ponudi. Sarajevo se pokazalo dostojnim najznačajnije sportske manifestacije na svetu, što kaže i šef Kabineta predsednika Organizacionog komiteta XIV ZOI Sarajevo 1984. profesor Mile Lasić u tekstu za list Danas od pre nekoliko godina: „XIV ZOI Sarajevo ‘84. bile su ‒ van bilo kakve sumnje ‒ veličanstvena smotra mladosti i ljepote, perfektno organizirana sportska i medijska manifestacija prvog reda, milenijumski civilizacijski iskorak Bosne i Hercegovine, koji je, nažalost, nije spasio potonje kataklizme”. U pripremi, obnovi grada, sređivanju fasada i izgradnji sportskih objekata učestovovali su mnogi ljudi iz svih republika i činilo se da tada ništa nije nemoguće, ili: „we’ll do our best, Alah do the rest”, po rečima Borisa Šibera iz grupe Nadrealista. Ipak, profesor Mile Lasić dalje kaže kako najveće zasluge za organizovanje Igara u Bosni i Hercegovini pripadaju nekadašnjem članu Predsedništva SFRJ Branku Mikuliću. Sa „željeznim kancelarom” na čelu Igara, kaže Lasić, svako je radio najbolje što je mogao, a bez njegovog angažovanja došao bi do izražaja naš notorni javašluk. Mikulićeva sudbina je bila povezana sa tragičnom sudbinom Bosne i Hercegovine. Pred početak rata morao se povući sa javnih funkcija, gledajući kako propada njegov grad i njegova zemalja koju je nastojao da unapredi. Preminuo je 1994. godine u granatiranom Sarajevu.
foto: Ostale su samo uspomene (blic.rs)
„Volimo Jureka više od bureka!”
U noći između sedmog i osmog februara 1984. godine, posle „sušnih” meseci, konačno je pao sneg. Olimpijska zimska bajka počela je na zabelelom stadionu Koševo, kada je klizačica Sanda Dubravčić osmog februara upalila olimpijski plamen pred 45.000 ljudi. Ceremonija otvaranja, iako bez spektakla tehnike, nije bila ništa manje veličanstvena, a nekadašnje uvežbavanje proslave Dana mladosti našlo je svoju svrhu na ovom ceremonijalu. Sledećih deset dana u Sarajevu i na okolnim planinama nastupilo je 1.300 sportista – na Jahorini i Bjelašnici bile su trke u alpskom skijanju, na Igmanu su se održavali ski skokovi, biatlon i nordijsko trčanje, hala Skenderija i novoizgrađena ledena dvorana Zetra bile su namenjene klizačima i hokejašima, a na Trebeviću su bili bob i sankanje. Domaći navijači najviše su polagali nade u slovenačke skakače i skijaše, zbog razvijene tradicije zimskih sportova u ovoj jugoslovenskoj republici.
Tada dvadesdvogodišnji alpski skijaš Jure Franko bio je drugi u veleslalomu, i tako je osvojio prvu, a ujedno i poslednju medalju za Jugoslaviju na zimskim olimpijskim igrama. Toliko je postao popularan među Sarajlijama, da su mu pevali: „Volimo Jureka više od bureka!” A on se kasnije uz smeh prisećao šta mu je bila glavna motivacija na trci: „Oni su nam tada obećali kao nagradu za osvojenu medalju video rekorder od hitačija. Razmišljao sam, ako vozim vrlo dobro u drugoj vožnji, dobiću video rekorder!”
foto: radioantena.si
Još jedan od simbola sarajevskih Igara bila je maskota Vučko, kome je Zdravko Čolić pozajmljivao glas dok se Vučko na skijama spuštao niz padinu i pevao: „Saaaraaajeeevooo!”
Danas se izbledele slike Vučka mogu pronaći na oronulim i zapuštenim objektima na Igmanu, Trebeviću, ali i na Baščaršiji, gde kažu da su šolje i drugi predmeti sa Vučkovim likom među najpopularnijim suvenirima. Očito da još uvek postoji nostalgija za vremenom kada je Sarajevo sa preko 600.000 hiljada gostiju bilo ponos Jugoslovena. To je bilo, kako u pomenutom tekstu kaže profesor Lasić, drugačije vreme: „BiH je, kažimo na kraju, u izčezlo ‘olimpijsko’ vrijeme bila nedjeljiva. Povezana i autocestama i školama, novim sveučilištima, industrijskim, regionalnim, organskim svezama. Lijepim osjećajem slobode. Djeljiva samo ludilom, fašističkim metodama, glupošću i primitivizmom”.
Posle Trebevića, obnovu čekaju i druga zdanja jer je je prihvaćena kandidatura Sarajeva za domaćina Evropskog zimskog festivala mladih 2017. godine.
Nema komentara