Bojan Skorbić je osamnestogodišnjak iz Novog Sada. Neće se zbuniti ako mu se obratite na rumunskom, engleskom, španskom, italijanskom, nemačkom, bugarskom, portugalskom, makedonskom i slovenačkom. To su sve jezici koje govori, uz maternji. Učio ih je spontano, većinu sam, a ovim jezicima vlada i untaraške!
foto: privatna arhiva
Studira u Trstu, na Fakultetu za moderne jezike, a san mu je da postane zvanični tumač u nekoj od institucija Evropske unije. Svestan svog talenta, ali vrlo prizeman, Bojan za čitaoce Univerzitetskog odjeka govori o životu i školovanju u inostranstvu. Ipak, nije sve u cakama i talentu. Magične reči koje su ga vodile do znanja su radoznalost i upornost. Prvi jezik, španski, naučio je uz televiziju i omiljenju seriju svoje majke, a danas ima rutinu za učenje kao i većina studenata.
- Obično kod kuće prepišem prvo sve beleške koje sam zapisao na predavanju kako bi bilo barem malo čitkije i pročitam da imam predstavu šta me čeka. Podvučem ono najvažnije, iako nisam baš vešt, pa onda obično podvučem 90% teksta i krenem da čitam, ako nešto ne razumem, pitam kolegu i to, kao što sam već rekao, povežem sa ekvivalentom u srpskom jeziku i nastavim. Koristim materijal koji nam profesor postavi na sajt fakulteta i zajedno sa beleškama učim. Ništa posebno, rekao bih - rekao nam je na početku razgovora.
Trenutno živiš u inostranstvu. Ima li istine u šaljivoj izreci govori srpski da te ceo svet razume?
Osim što vrlo dobro razumeju naše psovke, stranci se vrlo dobro snalaze i sa našim kulinarskim izrazima. Ponekad mi jednostavno nedostaje srpski i krenem kolegama, koji su većina Italijani, da pričam na srpskom. Neretko se desi da razumeju ono što im pričam iako ne znaju ni reč srpskog, a to je dobar pokazatelj da je ta izreka osmišljena sa debelim razlogom.
Da li se bez obzira na veliko znanje jezika, nekada nađeš u situaciji da ne razumeš ljude oko sebe i njihove postupke? Kada najčešće?
Naravno. Mnogo puta, jednostavno, ostanem zbunjen i ne shvatim poentu razgovora čiji sam deo, ali nikada nas ne treba biti sramota da pitamo nekoga da nam pojasni o čemu se radi jer, koliko god dobro znali neki jezik, on nikada neće biti naš maternji. Što se postupaka tiče, dešava mi se često da nisam u toku sa onim što je u modi u određenom trenutku, pa samim tim i ne razumem neke stvari. U takvim situacijama prećutim jer mi se rešenje, obično, samo kaže ili se raspitam, te uspem da povežem stvari i dođem do rešenja onoga što nisam razumeo.
Na kom jeziku šarmiraš devojke? Da li je francuski i po tvom mišljenju najromantičniji jezik na svetu?
Nisam neki šarmer, pa mi to ne ide dobro ni na jednom jeziku. Šta ću, prilagođavam se situaciji pa ću jednom, kad mi za oko zapadne neka slatka Li iz Šangaja, naučiti i par izraza na kineskom. Devojke u Srbiji najviše vole da čuju španski jezik jer je većina odrastala uz latinoameričke sapunice, ponekad iskoristim to što ga znam. Ne slažem se da je francuski najromantičniji jezik. Za mene je italijanski. Italijanski zvuči romantično i kada se nađete na pijaci i cenkate se, za kilo toskanskih jabuka.
Kako si otkrio da imaš talenat za jezike?
Nikada nisam „zvanično” otkrio. Sve je išlo spontano. Ma šta god radio, uvek sam se najviše obazirao na jezik. Još kad sam bio mali uvek su me zanimale stvari koje su se ticale stranih jezika i, uopšteno, stranih kultura. Stalno sam majku pitao „Koji je ovo jezik?” kad bih čuo neki strani jezik na televiziji ili šetajući gradom. Možda malo zvuči suludo, ali od takvih stvari se počinje. Višejezični natpisi (kojih kod nas ima poprilično), grafiti po zidovima, deklaracije na proizvodima, sve su to male stvari koje mnogo utiču na učenje nekog jezika i to preporučujem svima koji žele da neki jezik nauče na zabavan i veoma efikasan način. Ali učenje gramatičkih pravila i svih izuzetaka je neizbežno!
Imaš li savet za brže učenje jezika?
Savet koji svima dajem je: putovati, putovati i putovati! Širiti kontakte širom sveta i truditi se da što više pričate jezik koji učite. Ne sramotiti se ako nešto ne razumete i pitati maternjeg govornika da vam što bolje objasni ono što ne znate, a čim shvatite o čemu je reč, povezati to sa maternjim jezikom i situacijama u kojima biste iskoristili reč koju ne znate, a to će vam pomoći da bolje zapamtite tu reč. Kao što sam već rekao, čitati najbanalnije stvari, kao što su deklaracije na proizvodima, višejezični natpisi, reklame, itd...Gledati stranu televiziju, slušati strane pesme, pratiti stranice na Fejsbuku na stranom jeziku, pričati na stranom jeziku sa samim sobom ako nemate sa kime, ponavljati neku rečenicu dok je ne izgovorite perfektno i još mnogo toga...
Kako komentarišeš sve veću upotrebu anglicizama u internet komunikaciji?
S jedne strane uništavanje srpskog jezika, a sa druge strane bivanje u modi i u korak s vremenom i lakše sporazumevanje među novim generacijama. Treba naći kompromis kako bi se zadovoljile obe strane ove jezičke „vage”.
Mogu li emotikoni zameniti reči?
Primetio sam da su počeli da prave mnogo čudne emotikone, kojima ne mogu da pronađem odgovarajuću reč u srpskom jeziku. Možda ja nisam dovoljno obavešten o onome šta znače, ali sam siguran da mi do sada nikada nije falilo reči ukoliko bih nešto hteo da izjavim. Oštro kritikujem svako izbegavanje pisane reči i ne mislim da će emotikoni ih ikada moći zameniti, ali pohvaljujem one koji crtaju te emotikone za ideje koje im padaju na pamet.
Završio si Karlovačku gimnaziju, da li je tačno da prijateljstva među učenicima, ali i sa profesorima ove škole traju ceo život? Šta ovu školu čini tako posebnom?
Apsolutno! Od kada sam maturirao već tri puta sam odvojio vreme da sednem u karlovački bus i posetim svoje profesore, popijem kafu u „Bermetu” sa svojim razrednim i popričam o novim generacijama i prepoznam sebe u nekim pričama, koje svaki karlovački đak mora da doživi. Posebna po neobičnom ponašanju profesora, po svojoj bogatoj istoriji, po pričama koje piše, po gužvama u autobusu koje svaki đak-putnik mora da iskusi, po stvarima koje smo naučili u njoj i po mogućnostima koje nam je pružila, Karlovačka gimnazija će zauvek biti nešto što ću spominjati uz dužno poštovanje i nešto što će mi buditi neka od najlepših uspomena u mom životu. Mnogi kažu da je Karlovačka gimnazija posebna, da njom vlada neki duh koji se ne može pronaći u drugim školama, a ja to i potvrđujem, a siguran sam da to potvrđuju i svi oni koji su deo ove priče, priče koju ćemo ceo život imati urezanu u našim srcima i koja će nas uvek terati da se, kako i himna naše gimnazije kaže: „Sastanemo, volimo, ne rastajemo i na kraju nikad ne budemo sami”.
Da li bi masovnije učenje različitih jezika doprinelo većoj toleranciji među ljudima na globalnom planu i poništilo mit o vavilnoskoj kuli?
Učenje jezika je samo nuspojava upoznavanja novih kultura i pokušavanja da steknemo viši nivo tolerancije i uklonimo bilo kakav trag ksenofobije, koja čuči u svakom od nas. Kada otkrijemo koliko smo svi isti, a s druge strane i svi različiti, shvatićemo da svi oni istorijski (pa i sadašnji) sukobi koji su bili zasnovani na rasnoj, verskoj ili nacionalnoj osnovi, jesu samo maska za nešto mnogo dublje, nešto što je na dobrom putu da nas kulturološki sve razbije. Nažalost, patićemo mi, "obični" ljudi, koji nemamo nikakve veze sa onim što se događa, a obogatiće se onaj, koji mirno sedi u svojoj fotelji i, kao što mit o vavilonskoj kuli kaže, baca ljude po svetu, ograničava ih jezikom, nacionalnošću i verom. Samo što je u ovu, nažalost istinitu priču dodata znatna količina mržnje.
Nema komentara