Noćna šetnja, labudovi i komšinica Andromeda

autor: Miloš Krstić 73 pregleda 0

Bleda, gotovo neprimetna smeđa mrlja na beskrajnom tamnom tkanju. Ne, nije to gulaš na Metalika majici koju si zapatio na Zaječarskoj gitarijadi.

Photo: Facebook 

- Znači ta mrlja je Andromeda? – upita nesigurni glas u noći, dok je njegov vlasnik jednim okom zagledan u okular teleskopa na koji više ne stavlja prste, jer ne želi još jednu packu.

Da, to je galaksija Andromeda, naša prijateljska komšinica, koja nam se najavila u posetu za nekih 4 milijarde godina, putujući brzinom od 110 km/s (~400 hiljada km/h) ka Mlečnom putu, poštujući međugalaktičke saobraćajne propise. Donosi i kolačiće.

Pa šta ako je Andromeda samo mrlja? Zar nije ona podosta daleko od nas? Daleko je 2 i po milijarde svetlosnih godina, rekli bi astronomi, i može se videti golim okom. Međutim, kada pogledamo u parče neba gde se nalazi, videćemo samo crnilo – nje nema.

Ekološko udruženje „Carpe Noctem“ ili Iskoristi noć je baš zbog toga organizovalo noćnu astronomsku šetnju, treću po redu, da bismo mogli da pronađemo komšinicu i njene kolačiće. Andromeda možda može da se vidi bez pomagala tamo gde su nebo i njegova okolina dovoljno crni, ali na karti koja pokazuje mesta pogodna za astronomska osmatranja, široki krug oko Novog Sada podseća na zastavu Španije, a što su boje življe, to su zvezde skrivenije.

- Mi se borimo protiv svetlosnog zagađenja – začuo se u mraku učiteljski, pomalo ratnički  glas jedne od nekoliko Dajana iz udruženja – Cilj nam je da obavestimo ljude o njegovoj štetnosti – nastavila je, stojeći na klupi, dok se ispod nje više od 300 ljudi koji su došli da gledaju zvezde igraju svojim lampama, praveći disharmonični šumski disko. Učiteljica nije impresionirana – Kada kažem: „Gasi lampe!“, hoću potpuni mrak. Sada zbog Novog Sada ne vidite zvezde, ali kako se budemo penjali više na Frušku Goru one će se pojaviti.

Naređenja izdata. Može da se krene. Ono što bi nekoj noćnoj ptici izgledalo kao reka putujućih zvezda, pritom je terajući na razmišljanje da li je jutros popila sve lekove, sa zemlje je izgledalo poprilično slično. Poprilično slične su i misli vozača koji prolaze putem pored staze.

Seobe, kažu glasovi sa lampama na glavama ili, ako probudimo kolektivno sećanje, sa bakljama u rukama . Zaista, izdužena kolona zapinjućih ljudi podseća na naše pretke koji su prepešačili mnogo više od 15 km koliko je planirana dužina naše šetnje.

Iz Paragova ka TV tornju uzbrdo. Samo deset minuta kasnije stidljivo lila nebo, otkrilo je svoje pege i sa okvirom od krošnji sazvežđe Labuda u obliku krsta. Pet minuta ranije pušači su primetili da im pluća molećivo čeznu za bar jednim miligramom nikotina.

Šuma izgleda zapuštenije nego danju. Životinje su se, osetivši šeststonogo svetleće stvorenje, povukle dublje u šumu, gde na miru mogu da ogovaraju srndaća Mirka, koji je napustio svoje društvo i roditelje. Sad uspešno studira ptičje pravo. Ne čuju se ni cvrčci. Dva cijuka, verovatno jedne sove,  jedini su zvuk koji se čuo pored ljudske priče i koraka kroz lišće. Nekoliko lampi je upereno prema zvezdama, u nadi da tamo daleko neko isto to radi. Nismo ni svesni da smo možda organizovali intergalaktičku borbu svetlosnim sabljama.

Stigavši do TV tornja glasovi su pronašli svoja lica. Idemo do spomenika „Sloboda“ posvećenog Narodnooslobodilačkoj borbi u Drugom svetskom ratu. Pokušaje da se spomenik osvetli prekinulo je upozorenje učiteljice ratnice Dajane : „Gasi lampe!“ – i istog trena bi mrak.

Polegavši i posedavši na hladan pločnik ispod spomenika po prvi put svi zajedno gledamo prema beskonačnosti. „Neka nam neko priča priču“,  insistiraju dve devojke ne znajući kako da pročitaju zvezdanu kartu koja je sad jasna pred njihovim očima. „Vidiš li onu svetlu zvezdu tamo? Ispod onog krsta. Da, ta. To je zvezda Vega, najsjajnija u sazvežđu Lire. Taj krst predstavlja sazvežđe Labuda“, objašnjava neki astronom ili možda pekar koji provodi previše vremena na Vikipediji, „Prema jednom od grčkih mitova, trački pesnik i svirač Orfej po svojoj smrti je pretvoren u labuda i poslat među zvezde pored svoje lire, kako bi njegova pesma postala večnost“.

Nekoliko njih se zagledalo u ekrane, tako manevrišući nebeskim svodom – Mala kola, Velika kola, Kasiopeja, Zmaj – Lako su ih pronašli uz pomoć modernih tehnologija i tradicionalnog navigacionog pomagala u obliku rakije.

Uskoro prelazimo Iriški venac, zbijeni, trčeći. Zauzevši formaciju falange, umesto uzvika „This is Sparta!“ poput krda srna preskačemo put uz viku i vrisku koju možemo da očekujemo u nekom vesternu. Iako trčanje po putu, pogotovo noću, uglavnom nije dobro za zdravlje ili prosto ostajanje u životu, volonteri su se postarali da svima sve ovce budu na broju, nakon čega su čestitali noćnim šetačima, više zbog postojanja pulsa kod svih, nego skorog kraja etape. Spuštanje prema Popovici, po kamenju koje nagovara noge na pobunu,  očigledno je gore od uspona. „Ravno je najbolje“, složili su se, pretpostavićemo, neki rođeni Bačvani.

Na Popovici, u kafiću Gorski smeško, najbrži su već zauzeli najudobnije pozicije.  Mame, tate, fizičari, biolozi, ekolozi, vozači, matematičari, loši matematičari, učenici i učitelji, svi su posle pet sati hoda završili na istom mestu – pred teleskopom. To nas dovodi do blede mrlje. Ona nije jedina koja se ne vidi. Svetlosno zagađenje utiče i na ljude, i na životinje, i na biljke. Pojačavši iluminaciju, poremetili smo ekosistem. Poremetivši ekosistem, ugrozili smo živi svet. To je ono što je nedovoljno osvetljeno, znanje o našem uticaju na planetu Zemlju. Kada se zagledate između sazvežđa Kasiopeje i Andromede, setite se da iskoristite noć i pogasite svetla. Kolačići uskoro stižu.

 

Nema komentara

Napišite komentar