UPADni na predstavu

autor: Aleksandar Bugarin 96 pregleda 0

Novi pozorišni festival Upad, u kom su aktivni gledaoci birali predstave koje će biti igrane završen je prethodnog petka.

Photo: Lea Bodor 

Studentski kulturni centar grada Novog Sada je  u okviru projekta BeSpectActive!, organizovao novi specifični pozorišni festival, takozvani Upad. Cilj ovog festivala je jednostavan i može se reći plemenit zbog činjenice da je grupa mladih aktivnih gledalaca koju su uglavnom činili srednjoškolci i studenti birala predstave koje će se naći na repertoaru ovog festivala. Festival je trajao od 30. oktobra do 8. novembra i ugostio je sedam predstava. Novosadsko pozorište (Újvidéki Színház) ugostilo je šest predstava, dok je sedma, odnosno poslednja predstava odigrana u gimnaziji „Laza Kostić”.

Na repertoaru su bile, kako žanrovski tako i po tipu pozorišta koje ih je igralo, potpuno šarene predstave. Upad je ugostio različite pozorišne grupe, od velikog BITEF teatra preko Šabačkog pozorišta bogatog doajenima domaće pozorišne scene pa sve do omladinskog teatra DADOV. Od sedam predstava mogu se izdvojiti tri koje ostavljaju jak utisak i teraju gledaoce na duboko razmišljanje.

Photo: Lea Bodor 

Prva predstava  koju definitivno treba izdvojiti jeste Naši preci jedite sa nama, nastala saradnjom lazarevačkog Puls teatra i vršačkog Narodnog pozorišta Sterija. Predstava nas stavlja u takozvani „limbo“, prostor beznađa u kom se nalaze likovi ove predstave. Scena je postavljena tako što publika sedi na stolicama koje se nalaze blizu velikog okruglog stola, a oni najbrži uspeli su i da sednu za sto. Za okruglim stolom sedi sedam ljudi, sedam projekcija savremenog društva. Ne znaju gde su , bolje reći ne znamo gde smo, ali zna se da su akteri gladni, gladni na više načina. Glad za odlaskom iz te proklete tmine možda je i veća od tog poriva za hranom. Ono što se saznaje kroz predstavu jeste to da su oni mrtvi i da čekaju njihove bližnje da im donesu hranu na grob, koju im donosi crni anđeo. Svaki lik predstavlja jednu anomaliju društva. Raspon likova ide iz krajnosti u krajnost. Od žene koja je trpela nasilje u porodici, preko prostitutke, homoseksualca pa sve do ratnog zločinca. Možda zvuče nepovezano, ali ih deli ista borba, a to je da se ne izgube u zaboravu. Ukoliko živi ne govore o njima, oni postaju tamniji, a ukoliko govore, oni naglo posvetle. Ova predstava postavlja svim gledaocima pitanje da li stvarno naši bližnji kojih više nema žive od priče o njima? Da li oni čuju sve što mi govorimo? Da li možda osećaju ljubav koju im dajemo iako više nisu tu? Pitanja su na koja do sudnjeg dana nećemo imati odgovor.

Photo: Lea Bodor 

Druga predstava je O s(a)vesti, koja govori o životu, pa i o nenadanoj smrti novinarke Radoslave Dade Vujasinović koja je život izgubila pod nepoznatim okolnostima 8. aprila 1994. godine. Režiju, scenario, pa i samu izvedbu predstave uradila je Sanja Krsmanović-Tasić, velika prijateljica pokojne Dade. Koncept predstave sastoji se od fusnota koje su postavljene kao zastavice na sceni. Neko iz publike bira koja će fusnota biti prikazana, dok Sanja čita tekstove pisama koje joj je Dada slala. Najsnažnija fusnota ubedljivo je fusnota u kojoj na platnu idu redom slike Dade i Sanje, jedna do druge od momenta njihovog rođenja pa nadalje. Fotografije Dade zaustavljaju se na toj prokletoj 1994. godini, dok se Sanjine slike nižu do dana današnjeg. Priča o jednoj osobi koja nije htela više da ćuti, koja se gnušala zverstva počinjenog na teritoriji Bosne i Hercegovine i Hrvatske, priča o ženi koja se nije bojala prokletnika koji su zarađivali na tuđoj nesreći ostavila je na mene, kao studenta novinarstva i početnika u novinarstvu, utisak koji je neobjašnjiv. Strašan je gubitak velikog prijatelja, ali je još strašniji gubitak velikog novinara.

Photo: Lea Bodor 

Treća predstava koja svojom težinom stavlja gledaoca u pakao neverice, uliva mu mučninu i agoniju u telo jeste remek delo Kokana Mladenovića pod nazivom Rubište u izvedbi Šabačkog teatra. Priča počinje dolaskom sredovečne žene u svoje rodno mesto, koje se može okarakterisati kao nedođija. Definitivno je da je u pitanju teritorija južne Srbije, koja je zaostala u nekom vremenu Sodome i Gomore u kojoj vlada nezakonje, a stvari koje su normalnom, modernom svetu nemoguće ovi ljudi pokazuju da su realne i postoje dan-danas. Malograđanstvo, incest, pedofilija, priče za koje su svi čuli i neki bolesni običaji za koje svi misle da su davno zaboravljeni i iskorenjeni ova predstava pokazuje da su itekako i dalje aktuelni i postoje. Odvratan odnos prema ženama, deljenje lepšeg pola na kurve i one koje ćute i trpe zlo koje im muške zveri čine tera svakog gledaoca da promisli o svom životu i zahvali se što živi u društvu u kom takve stvari ne postoje. Sve ovo dolazi do izražaja kada u toj prokletoj nedođiji nestane desetogodišnji dečak.

Photo: Lea Bodor 

Upad, je na mene kao gledaoca, pasivnog posmatrača ostavio jak i neobjašnjiv utisak i smatram da je nešto što je pozorišnoj sceni ne samo u Novom Sadu, već na području cele Srbije bilo preko potrebno. Repertoar koji je krajnje šaren i raznovrstan naglo je menjao moje emocionalno stanje, te sam lako menjao osmeh suzama i gnušanjem. Predstave su ispunile sva moja očekivanja, a uspele su da obave sva tri svoja zadatka. Uspele su da me zabave, edukuju i nateraju na višečasnovno promatranje života.

Nema komentara

Napišite komentar