Akademija umetnosti u Novom Sadu je po jedanaesti put otvorila vrata Nedelji Promene.
Druge večeri festivala, publika je imala priliku da pogleda predstavu ,,Odakle sam bila, više nisam”, rađenu po romanu Dejana Tiaga Stankovića, u režiji Aleksandra Đinđića, u izvođenju studenata glume Fakulteta umetnosti u Prištini.
Photo: Sanja Banićević
Uprkos tome što Tiago Stanković u svom romanu piše ,,o svom” Lisabonu, on zapravo slika portret grada koji je postao dom mnogima. Lisabon je grad svih onih koji su, poput Tiaga, napustili svoje domove u potrazi za sopstvenim identitetom.
Originalno delo čini trideset poglavlja, ali konkretno u ovoj adaptaciji obrađeno je pet priča. Svaka od njih je na svoj način posebna, ali ipak postoji nit koja ih spaja. Ta nit u svih pet priča je nevidljiva nit nostalgije, porodičnih odnosa, prilagođavanja na novo, koja govori o odlascima i povratku, ili bolje rečeno rastanku, o ljubavi i brizi i onog večitog čovekovog lutanja ka pronalasku sebe i svog mesta.
Kroz predstavu nas vode glumci koji nisu samo interpretatori svojih uloga, nego i naratori, koji nas uvode u dubinu svake scene. Autori su i u razgovoru sa publikom istakli kako nije lako pričati priču, potrebno je detaljno izučiti delo, uživeti se i postati ne deo nje, već celina.
Photo: Sanja Banićević
Poseban pečat ostavila je poslednja priča. Scena porodičnih odnosa, otac i majka koji verno iščekuju povratak svog sina iz ,,belog sveta”. Glumci su na vešt način prikazali tipičnu porodicu, služeći se onim što nam je svima opšte poznato, od dočeka sina na aerodromu, porodičnih ručkova, do obavljanja jutarnjih rituala uz jutarnju kafu i čitanja novina gde ,,svako vodi svoju politiku”. Na taj način prepoznavajući sopstvenu realnost publika je odreagovala smehom.
Ipak, najemotivniji trenutak predstave je ponovni rastanak. U sceni pred sinovljev dug let u ,,beli svet”, otac mu daje Čehovljevu knjigu kratkih priča. Na prvi pogled, to je običan gest, publika to doživljava kao predmet koji se prenosi s ruke na ruku. Međutim, ta knjiga nije samo predmet, ona simbolizuje svu težinu reči koju roditelji nekada ne umeju ili ne mogu da izgovore. U tom trenutku sin, zajedno sa publikom shvata da je knjiga više od dela napisanog rečima, da je ona most tamo gde reči staju.
Atmosferu Lisabona dodatno su upotpunili zvuci akustične gitare i melanholični fado, koji je pratio izvedbu od početka do kraja.
Glumačku ekipu čine: Pavle Nikolić, Katarina Kljutić, Ivana Poček, Đorđe Đorđević, Milica Pavlović, Vojin Jusić, Petar Puzović i Mina Bukva.
Na kraju, usledio je dugotrajan aplauz, koji se ponovio tri puta i time je potvrđeno da su ovi mladi umetnici uspeli da priču sa papira, pretoče u izgovorene reči, u stvarnost koju svi mi ponekad izbegavamo.
Nedelja Promene je u toku, na dobro poznatoj adresi Đure Jakšića 7. Očekuje vas zanimljiv repertoar, s toga izdvojite jedan dan za pozorište i umetnost i uživajte u njihovoj lepoti.
Nema komentara