MARIJA MEDENICA: Nismo ni svesni koliko je pozorište naša sigurna kuća

autor: KULTURA 440 pregleda 0

Pored mnogobrojnih priznanja koje je osvojila, u relativno kratkoj glumačkoj karijeri, mlada glumica Srpskog narodnog pozorišta Marija Medenica može da se pohvali da je za manje od 10 godina i dva puta dobila nagradu Predrag Peđa Tomanović. Za Univerzitetski odjek  Medenica objašnjava zašto danas nije dovoljno biti glumac i umetnik nego i borac.

foto:Srđan Đurić

Prvi put ju je dobila 2009. godine za ulogu ulogu Ona u predstavi Ja ili neko drugi Maje Pelević, u režiji Kokana Mladenovića, a prošle nedelje joj je uručena za ulogu Ivone Copek u predstavi Ivona, burgundska kneginja Vitolda Gombroviča, u režiji Radoslava Raleta Milenkovića. Žiri je u svojoj odluci naveo da je ona ovim likom dočarala svu katatonijsku beznadežnost života kojim je okružena burgundska kneginja iz naslova Gombrovičeve drame.

Nagrada Predrag Peđa Tomanović nosi posebnu težinu jer vam je dodeljena za ulogu koju je publika okarakterisala kao katatoničnu. Da li ste uopšte pomišljali da za takvu ulogu možete biti nagrađeni?

Ne mislim da je Ivona katatonična, mada razumem zašto publici deluje tako. Nismo ni u jednom trenutku pokušavali da joj udelimo medicinsku dijagnozu, verujem da ni Gombrovič  ne bi voleo da vidi da njegovim junacima dajemo preoštre smernice. U nekim predstavama je tumačena kao blago zaostala, ali sam verovala da takva forma odvlači pažnju sa suštine te junakinje. Fenomen Ivone tretirali smo kao stanje duha. Njena “bolest” je metafora. Ona je uspavana mudrost. Njen problem nemuštosti i ćutanja čuči u svakom upitanom pojedincu današnjice, koji ostaje nem na besmisao koji nas okružuje. A što se nagrade tiče, koliko god da imponuje, svi mi bismo voleli da sa Peđom uživo učimo i stvaramo.

Koja je bila Vaša prva emotivna reakcija kada ste saznali da tumačite taj lik?

Znala sam da neće biti običan proces i postavila sam sebi visoke kriterijume. Nisam želela da je jednostrano prikažem. Niti da olakšamo stvar nekom postojećom bolešću.  Jer Ivona smo svi mi koji zanemimo pred naletom besmisla. Koji biramo da nemamo odgovor na prostakluk. Prvi put sam ovu prestižnu nagradu dobila za ulogu u Ja ili neko drugi 2009. godine, a ona je usledila nakon nekoliko nagrada na raznim festivalima. Tada sam imala mnogo veću duhovnu dilemu kako tumačiti lik kidnapovane devojčice, a samim tim sam bila uznemirenija. Ova uloga ipak je nešto potpuno drugačije od svega što glumac može da očekuje da će mu se u karijeri desiti. Samim tim mi je draže što sam dobila priliku da je tumačim.

foto: Srđan Đurić

Raleta Milenkovića ljudi poznaju kao odličnog glumca i jednog od retkih umetnika koji javno iznosi svoj stav o problemima u društvu. Kakav je on kao reditelj i kakva je vaša saradnja?

Rale je, pre svega, divan čovek, koji toplinom otapa naše glumačke nesigurnosti na probama i ima sluha za naše ranjivosti. Takođe je starinski valjano vaspitan, što je, priznaćete danas socijalno neprihvatljivo. Neumoran je u naporima da postigne cilj i kroz najmanju repliku, perfekcionista je. Pored toga što je izvanredno vešt i precizan glumac i reditelj, on je i sjajan pedagog. Mi mladi od njega mnogo učimo i on nesebično seje svoj nauk. Vrhunski je intelektualac, skoro da je umiruća vrsta u našem esnafu. Otud je njegova društvena angažovanost ništa drugo do nemogućnost da se ćuti u vremenu kad smo svi donekle zaćutali, što i krasi pravu intelektualnu elitu. Jako poštujem njegovu hrabrost u vremenu kada ljude sa mišljenjem jedu mrakovi mediokriteta.

Sa studija književnosti ste prešli na Akademiju umetnosti. Da li je gluma ljubav od ranije ili se rodila tokom studiranja?

Već u gimnaziji, u Obrenovcu, osetila sam da imam potrebu da ono što čitam oživim na sceni, ali nisam imala hrabrosti da odem na prijemni sve do treće godine studija književnosti. Ušla sam u uži izbor kod pokojnog profesora Jevtovića, potom pala. Ali već tad sam bila zaražena tim glumačkim virusom i morala sam da probam još koji put. Posrećilo mi se kod profesora Borisa Isakovića 2003. godine. A to jeste bio jedini pravi trenutak da počnem to pozorišno putovanje.

„Daske koje život znače“ ili „sedma umetnost“ i zašto?

Film je za mene i dalje nepoznanica, iako mislim da je to možda i više moj medij nego pozorište. Ne znam zašto, samo mi intuicija tako govori. Možda i grešim. Snimala sam sa Pavlom Vučkovićem Panamu i uverila se da postoji nova generacija obrazovanih, pametnih, mladih reditelja sa ukusom. I to mi je za sad jedino iskustvo, pored studentskih filmova. Ne žurim se u taj medij, nemam potrebu da po svaku cenu nešto snimam, čuvam se reklama i sumnjivih projekata, mada glumac nikad ne zna unapred kakav će biti rezultat. Pozorište neretko sačuva dušu, a nismo ni svesni koliko je to naša sigurna kuća. S tim ulogama se raste i sazreva. Proces se nikad ne završava na premijeri. Taj rast je ono što me zanima u glumi kao profesiji.  Mogućnost traganja godinama za najobičnijom replikom i njenim smislom je nešto vanvremensko i magično.

Koji vam je bio glavni motiv za pokretanje škole glume i da li od Vas možemo očekivati ulazak u rediteljske vode?

Nije to nikakva zvanična škola glume, to je dramski studio u kom zajedno sa mladim ljudima istražujem granice pozorišta i svoje lične, neopterećena rokovima, niti rezultatima. Uživam u toj dečjoj energiji, iskrenoj zaigranosti i uvek me napune dobrim idejama. Sa njima imam šansu da proveravam svoje znanje, da treniram sebe neprestano, da učim od novih naraštaja. Režiram taman onoliko koliko je neophodno da bismo imali predstavu kojom oni mogu da se pohvale svojim drugarima i roditeljima. Često im kažem da moja “režija” ide iz njihovih režija kojih nisu svesni. Da ja samo uspostavljam saobraćaj smisla na sceni, da sam samo njihovo spoljašnje oko. U rodnom Obrenovcu sam 2006. godine započela rad sa mladima i amaterima, baš iz potrebe da njima podarim nešto što sama nisam imala. Mi i danas nemamo pozorište, a posle poplave igramo po galerijama i učionicama. Iza nas je više od 20 predstava i preko 10 nagrada na festivalima. Radila sam sa preko 150 mladih ljudi i zajedno sa njima uradila na stotine uloga, koje možda nikad neću imati prilike da igram u pozorištu. A to je ozbiljan kapital. Mnogi od njih su bili na užim izborima za akademiju, iako ih ne spremam za prijemni. Smatram to jako pogrešnim. Nadam se da će neko od njih biti moj kolega jednog dana.

Nema komentara

Napišite komentar