U koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta, Kulturnog centra Pančeva, Beo Art-a i Saveza dramskih umetnika Vojvodine nastala je predstava po tekstu Đorđa Lebovića, koju je adaptirala Ana Đorđević, a čiju režiju potpisuje Slobodan Branković. Uloge u ovoj predstavi tumače Jasmina Večanski Kujundžić, Branislav Jerković, Jugoslav Krajnov i Marko Marković.
Foto: Srpsko narodno pozorište
Linija između života i smrti je tanka, pogotovu ako ste mlada i lepa devojka koja se nalazi u logoru smrti. Jedini „izbor“ koji se tada nalazi pred Vama je smrt ili pak život koji će biti sve samo ne dostojanstven. Da li biste izabrali život ili smrt?
U prvim minutima predstave publika ima priliku da upozna Vilmu Rajner Jelinek (koju tumači Jasmina Večanski Kujundžić), sredovečnu ženu koja se posle dvadeset godina susreće sa čovekom koji joj je život pretvorio u noćnu moru. Na vratima njene kuće pojavljuje se Emil Grabner (kog tumači Branislav Jerković), bivši esesovac, koji je bio glavnokomandujući u „Kući lutaka“ u logoru smrti. On je došao do nje kako bi je ubedio da ne treba nikome, a pogotovu ne javnom tužiocu, da ispriča šta je sve proživela u logoru, jer će je okolina osuđivati.
Vilma, mlada i lepa devojčica završila je u Aušvicu. Njena lepota i anatomija bile su „preporuka“ za kuću „zabave“ koja je služila za sekusalno zadovoljavanje nemačkih vojnika. Podrazumeva se, ona nije jedina odabrana. Pod pretnjom smrću bila je primorana da radi kao prostitutka. Bila je živa lutka koja je služila za iživljavanje nemačkim vojnicima koji bi je nakon toga ocenili, a od te ocene zavisio bi joj život. Neke od tih devojaka ili devojčica su se onesvešćivale ili čak i umirale tokom nasilnog seksualnog čina. Nakon oslobođenja, Vilma se posvetila školovanju, upisala je fakultet i tamo upoznala čoveka sa kojim je nakon završenih studija osnovala porodicu. Postala je doktorka i žena doktora Borisa Jelineka. Ulogu doktora Jelineka tumači Jugoslav Krajnov. Ovaj lik donosi najveći obrt u predstavi, jer do polovine predstave izgleda kao da se on u potpunosti slaže sa Grabnerom, kao da i on sam osuđuje Vilmin izbor (da živi, a samim tim i da bude jedna od lutki iz „Kuće lutaka“). On tada igra najveći adut Grabnerovog alibija da Vilma ne treba da svedoči i ispriča šta je proživela u logoru smrti. Boris zabranjuje Vilmi da svedoči protiv Grabnera. Na samom kraju, ispostaviće se, on to čini kako bi nju spasio od ponovnog proživljavanja trauma.
Tekst koji je napisao Đorđe Lebović se u odnosu na ovu predstavu razlikuje u jednom -postojanju javnog tužica. U njegovom tekstu on ne postoji, ali u ovoj predstavi zabavnog, upornog, ambicioznog, ali pre svega beskrupuloznog javnog tužioca, Martina Rošoneka, koji ima samo jedan cilj -da Grabnera „izvede“ pred sud pravde- tumači Marko Marković. Iako on nije najvažniji lik u ovoj predstavi, bez njega ova predstava ne bi bila potpuna. Njegov lik u ovu predstavu ubačen je kako bi otklonio svaku mogućnost svaljivanja krivice na žrtvu, jer to što je odabrala život ne smanjuje krivicu onih koji su je na takav izbor primorali.
Gluma u ovoj predstavi bila je do te mere uverljiva da je publika iz pozorišne sale izašla sa suzama na licu. Ovo je predstava posle koje će svako ko je pogleda shvatiti koliko su dvostruki aršini prisutni u društvu i pitaće se „Da li mi zaista uvek imamo razumevanje za žrtve?“. Žrtve iz logora koje su radi opstanka u životu bile primorane da trpe iživljavanje nemačkih vojnika, osuđivane su od okoline zbog tog „izbora“uz obrazloženje da su mogle da biraju. Da, mogle su da izaberu smrt, ali koji god „izbor“ da su napravile, krivica nije njihova. I dalje su to žrtve.
U sat i trideset minuta, koliko predstava traje, prikazane su sve emocije koje žrtva doživljava prema svom zlostavljaču, od prividne hladnoće, besa, pa sve do prezira i potrebe za nekim vidom osvete. Vilmine traume nisu dovoljno izražene, jer je sama radnja predstave bazirana na nekoliko sati, koji prolaze u razgovoru, ali ipak, vide se posledice preživljene traume (potreba za alkoholom) kao i trenutak u kom joj se dok čita izjavu, koju je dala oslobodiocima pre dvadeset godina, bude traume i počinje da drhti.Nasuprot Vilminim traumama, u predstavi je do izražaja došao preobražaj zlostavljača u žrtvu, koji manipulacijom pokušava da opravda svoje postupke za koje se ni u jednom trenutku nije pokajao. Tek onda kada shvati da će završiti u zatvoru počinje da brine za svoj život i za to kako će njegova porodica reagovati kada sazna da je zlostavljač.
Iako je tema ove predstave seksualno nasilje nad ženama u logoru, njena poruka je primenljiva na sve oblike nasilja i u svim drugačijim situacijama. Žrtva ne treba da nosi „flaster na ustima“ i da se krije, ne treba da se stidi sebe zbog toga što je preživela. Žrtva nije kriva!
„Praštati zlima, znači činiti štetu dobrima.“
Nema komentara