Ime Folk Bitch Trio je provokativno, čak i ironično, ali tihi zvuk na debitantskoj ploči je dokazao da pozajmljivanje i korišćenje elemenata iz prošlosti može poslužiti kao dobar recept. Od starih akustičnih gitara i presnih zvukova – one su kombinovale sve kako bi predstavile 21. vek kroz jedan od najstarijih žanrova.
Photo: folkbitchtrio.com
Iako je folk ostao skoro uvek isti: neulepšan, emocionalno precizan i prljavo iskren. Kroz ovu listu pesama, trojac iz Melburna, koji se poznaje još od srednje škole, na svoj način preoblikovao je tradiciju u nešto suzdržano, nežno i u najvećem delu moderno.
Ono što se na prvo slušanje odmah primeti – jeste to bežanje od konvencionalnosti. Iako sadrže isprepletene harmonije, akustiku i suzdržane udaraljke, one su miljama udaljene od tog kalupa. Vokali su istaknuti u miksu i deluju kao glasan šapat koji udara direktno u uvo. Na pesmama kao što je Cathode Ray, taj efekat je tiho uzvišen i lirski veoma bitan. Jer često kombinuju apstrakciju u poeziji i svoju specifičnu vrstu humora koja im doprinosi prilikom ovakvih izvedbi. Kao kada pevaju: "But everybody needs somebody, to make their body come undone."
Postoje i momenti koji se povlače u senke i tišinu. Kao da dolazi do pauze u disanju, sa slabim glasom koji nosi minimalistički teret emocija. Možda i najbitniji delovi za ove devojke, jer se te pauze veoma osete, kao na blagoj pesmi Moth Song, koja se kotrlja potpuno neobuzdano, puna nasumičnih sećanja i prošle neobuzdane čežnje: "I see twin birds when I think of you most times."
Sve pesme su definitivno napisane u mraku, u nekoj nepoznatoj sobi, izolovanoj od spoljnog sveta i svakodnevnog razmišljanja. U njoj dominira ta noćna atmosfera, čineći slike jasnijima. U istom stihu bore se sa osećajem zbunjenosti, razočaranja i žudnje. Hotel TV je pesma koja želi da dočara u sitne detalje prostor u kom leže, zajedno sa sramom jer sanja o nekom drugom dok leži pored svog partnera. I jedan detalj – spominjanje kuhinje, koja se pojavljuje na dva ili tri vrlo bitna mesta. U njoj su prijatelji, koji u pesmi zvuče kao izdajnici, ili partner u najintimnijem momentu.
Aranžmani su nesavršeni, opipljivo suvi, sa gitarama koje odzvanjaju. I dodajmo udaljene note, koje kao da iz nekog podruma lagano kreću ka nama. Tim efektom dobijamo želju da ponovo vidimo udaljeno sećanje, tamo negde daleko. Tako se i zatvara album, pesmom Mary's Playing the Harp. Živo i krhko, sa realnim scenama iz njihovog života. Muzičari koji su na turneji ulaze u kombi i saznaju cenu velike ljubavi. Nikada je neće zaboraviti, makar bila i u poljskoj zimi.
Pored ovih melanholičnih sekundi, ovaj trio dugogodišnjih prijateljica nam daje toplotu neuredne ljudskosti. Sirovim zvukom i nelagodnošću nam daju ostatke koje su pronašle u jutru posle te noći. Sve to upakovano u jedan jako dobar debitantski album, koji nije ni previše sladak niti previše gorak. Ako bih morao da ih poredim s nekim, bila bi to Fibi Bridžers ili neke određene pesme Bili Ajliš. Samo što se Folk Bitch Trio oslanja na to da ćete ih saslušati pažljivo do kraja i izdržati njihov stil izražavanja koji je već viđen. Za prvi album, ovo je mnogo obećavajuće. Nema tu prevelikih rizika ili prevelikih eksperimentisanja, ali njihova srž kao osoba je definitivno tu. Možda će neki pronaći ovaj album dosadnim ili ponavljajućim, ali verujem da će neki u njemu pronaći snagu da istraže svoj sopstveni podrum sećanja.
Nema komentara