Odjekivanje: Nevermind

Postoji nešto čudnovato u priči ovog benda, nešto gotovo magijsko što je uzdiglo Nirvanu na nivo mita. Trojica vrhunskih muzičara, život bez doma, nasilje, depresija, heroin, izgubljenost... i na kraju, nažalost, samoubistvo i Klub 27. No, 1991. godine, nakon objavljivanja Metalikinog „Crnog albuma“ i Pearl Jam-ovog albuma Ten, dolazi Nevermind. Ploča koja će najpre dovesti grunge na vrh lista, ali zatim promeniti tok čitave muzike. Danas, pored njenog uticaja, dobili smo ogromne grupe die-hard fanova ili ljudi koji govore kako je album precenjen. Nekako je postalo i čudno pričati o značaju vinila, a pogotovo o značaju prve pesme sa albuma.

Foto: sr.wikipedia.org

Danas „Smells Like Teen Spirit“ ima preko 2,5 milijardi preslušavanja na Spotify platformi („Stairway to Heaven“ ima nešto više od jedne milijarde). To malo koji umetnik poseduje, pogotovo za nekog ko više od tri decenije nije aktivan. Mnogi bendovi tokom vremena izgube na značaju, pesme se potroše ili ih jednostavno algoritmi društvenih mreža zaborave. Svi se sećamo naglog skoka Fleetwood Mac-a nakon jednog viralnog TikTok snimka. No, zaboravimo na društvene mreže. Ova pesma u sebi poseduje nešto što ju je pretvorilo u himnu generacije. Jedina je na albumu koja nosi imena sva tri člana kao pisce i gotovo je nemoguće u potpunosti razumeti njen tekst. Sa samog početka kompozicije dolazi nam rif koji malo ko ne zna. Zvuči pomalo traljavo, kao da Kurt ni ne pokušava, ali ulaskom Dejvovih bubnjeva zvuk se upotpunjuje. I sam Dejv Grol je priznao kako je voleo da sluša i skida bubnjeve od disko bendova kao što je Gap Band. I stvarno, kroz čitavu pesmu se prožimaju disko bubnjevi.

Kurt svojim peskovitim glasom i emocijom koju nosi u njemu iznosi ovu pesmu, ali i čitav album. Njegovo deranje na kraju: „A denial, a denial...“ uvek će ostati urezano u pamćenje. Takve stvari se više ne čuju u pesmama. Kobejn je uvek imao pronicljivo uho za kompleksne i sofisticirane melodije. Možda nije znao šta radi, ali definitivno je to radio besprekorno. Sam primer toga jeste rif u istoj pesmi – kada, umesto da komplikuje i maštari, Kurt samo odsvira melodiju i tako ulazi u poslednju deonicu. Ovakvi detalji čine Nirvanu, čine njihov DNK. Da li tu i tamo postoje neke stvari koje su kopije ili semplovi? Da, definitivno. Ali to nije poenta – postoje mnogo veće kopije koje niko ne kritikuje, ali one nisu postale ovoliko velike.

Ostatak albuma se nastavlja na univerzalne teme kao što su samoća, izgubljenost, kritika društva, ljubav, moral... ali i privatne teme, kao što je u pesmi „Something in the Way“, gde Kurt peva o svojim danima bez doma. Ako nastavimo dalje sa albumom, pesma za pesmom vodi nas u mračne delove uma, pune napetosti i nemira. Nekako, u jednom trenutku slušanja, počinje da bude sve neprijatnije. Emotivno surov doživljaj, čemu je doprineo producent Buč Vig, koji je svojim aranžmanima balansirao između rušilačke energije i pop majstorstva koje je na kraju i učinilo svoje. Bez njegovog miksa vinil ne bi zvučao ni približno, a ne bi ni dostigao ovoliku popularnost.

Da ne idemo od pesme do pesme – Nevermind opstaje ne samo po broju slušalaca. On je promenio stvari u samom temelju industrije: zbacivši napokon sa trona dad-rock i gurnuvši alternativu na vrh. Tamna strana jeste pomalo romantizovanje depresije i tuge, što je i danas ostalo „u modi“. I sa svim tim, ovaj trojac – Kurt Kobejn, Dejv Grol i Kris Novoselić – ovim albumom postali su mit. Nakon 34 duge godine, samoubistva Kurta i ulaska u Klub 27, rađanja Foo Fighters-a, gomile novih žanrova nakon grunge-a, bezbroj novih albuma – on nije zaboravljen. Jedno ostaje sigurno što se tiče Nevermind ploče – mladi više nisu bili isti, a ni svet više nije bio isti.