Muzika u 2018. godini je bila više od samih vazdušnih vibracija. Na ovom umetničko-industrijskom bojištu tokom proteklih dvanaest meseci došlo je do seizmičkih sučeljavanja izvođača, (ne)očekivanih marketinških trikova, ali i promene samog pojma i koncepta onoga što se smatra albumom.
Photo: BBC
U duhu tih inovacija, granice između žanrova su postale još više nedokučive i umrljane. Međutim, jedno je sigurno – Gremijevom zlatnom gramafonu se i dalje ne može verovati. Zbog toga, u nastavku sledi lista deset najboljih albuma koji su obeležili godinu od koje se uskoro opraštamo.
Imajući u vidu da je ova godina iznedrila fantastična izdanja, odabrati deset albuma prilično je nezahvalan zadatak, te treba pomenuti i one koji su zavredili da se nađu na listi: Travis Scott – Astroworld, Janelle Monae – Dirty Computer, Jpegmafia – Veteran, The Voidz – Virtue, Clarence Clarity – Think:Peace. Kanye West – ye, Pusha-T – Daytona, Idles – Joy As an Act of Resistance, Anderson .Paak – Oxnard i The 1975 – A Brief Inquiry Into Online Relationships.
10. Brockhampton – Iridescence
Hip-hop i r&b boj bend sa američke zapadne obale, nakon vrtoglavog uspona ka popularnosti, za svega nekoliko meseci u 2017. godini i tvrdoglavo vrednog rada u tom periodu, uspeli su da izdaju čak tri albuma. Ovog septembra vratili su se sa novim izdanjem, uz malo izmenjeni sastav, ali sa bezmalo istom energijom.
Iako mu nedostaje stabilna struktura prethodnika, prevagu na ovoj klackalici odnosi druga polovina na kojoj se nalaze verovatno najbolje pesme koje je ova entuzijastična grupa napravila. Od eksplozivnog repovanja Džobe na J’ouvert, melanholično-srećnog horskog refrena na traci San Marcos, do izuzetno ličnog trenutka u Tonya na kojoj se svaki od njih bori se nemoći usled gubitka i depresije, postojale su male šanse da ovo izdanje preskoči bilo koju top listu.
9. Arctic Monkeys – Tranquility Base Hotel &Casino
Jedini „preživeli“ bend iz zlatne ere britanske indi rok scene na svom najnovijem albumu je, skoro u stilu Bitlsovog Sgt. Pepper’s benda, odlučio da obuče novo, laundž/piano rok ruho, odleti na Mesec i tamo otvori prodavnicu takosa.
Šalu na stranu, šesto grupno izdanje podelilo je mnoge obožavaoce, jer, istina, više podseća na solo projekat frontmena Aleksa Tarnera, ali u sebi krije veoma cinično, kjubrikovski futuristično viđenje modernog doba i njegovog paradoksa u vremenu tehnološke ekspanzije. Čak i za bend koji neprestano menja zvuk, ovo je prilično hrabar potez, nemotivisan tržištem, i takvom umetničkom potezu se treba diviti.
8. Jack White – Boarding House Reach
Čovek koji ima bend gde god se okreneš izbacio je svoj najčudniji, i najbolji, solo album do sada. Gotovo avanturistički Džek Vajt je krenuo u udaljavanje od svog prepoznatljivog garaž i folk rok zvuka, i postavio temelje ka daljem eksperimentisanju na polju uskogrudosti modernog roka. Pesma Ice Station Zebra može se posmatrati kao album na mikronivou, na prvu ruku, sa nepovezanim tekstom i, rečeno rep rečnikom, čak tri promene bita.
Boarding House Reach slikovito može da se objasni zamišljanjem Džeka kao dečaka u studiju koji se igra sa svakim instrumentom koji mu dopadne ruke. U toj kakofoniji zvukova, uspeo je da stvori jedan od najsmelijih rok albuma godine.
7. Christine and the Queens – Chris
Sint-fank u svom najvećem sjaju! Spajajući elemente iz pop i dens muzike 80-ih godina sa savremenom produkcijom, francuska pevačica Helois Letiser stvorila je jedan od najsmelijih i najoštrijih albuma koji se tiču ženskog identiteta.
Pod pseudonimom Kris, ova žena plovi kroz mačo svet, bez dlake na jeziku, zapažajući surovu stvarnost, između ostalog, porodičnog nasilja i prostitucije. Iako postoji verzija na engleskom jeziku, originalna verzija, ona na francuskom, više zaslužuje pažnju zainteresovanih slušalaca.
6. Twenty One Pilots – Trench
Treće izdanje popularnog američkog hip-hop, rok i r&b dua daleko je od samo odličnih singlova koji su krasili njihov prethodni album Blurryface. Naprotiv, u stvaranju fiktivnog grada Dume i borbi, pre svega mentalnih i emotivnih, njegovih žitelja, momci su stvorili svoj najkoherentniji rad do sada.
Raznovrsnost muzičkih žanrova je njegova najveća uzdanica, i iako tematski nisu mnogo odmakli od svog prethodnika, uspeli su da bolje uobliče svoje tekstove, izbegnu zamke koje depresija i samoubistvo često nose kao motivi u pesmama i ne izgube zarazan zvuk koji ih je krasio.
5. Denzel Curry – Ta13oo
„I may be overlooked, but I’m never underpaid“ repuje Denzel u pesmi Percz sa svog najnovijeg albuma, te se može reći da više nije ni „overlooked“. Singl Clout Cobain je premašio 40 miliona pregleda na Jutubu, a što se tiče kvaliteta, ni druge pesme ne zaostaju.
Tematski, projekat je podeljen u tri celine koje predstavljaju svetlu, sivu i mračnu stranu Denzelove ličnosti i, potpomognut vedrom i skoro pop produkcijom koja postepeno postaje sve mračnija i agresivnija, a Kari gotovo krvožedan, album je hirurški precizno uspeo da razgradi psihu ovog repera.
4. Rosalia – El Mal Querer
Flamenko pop pevačica iz Barselone Rosalia predstavila se široj publici jednim od najosvežavajućih albuma godine. Nakon izdanja Los Angeles iz 2017. koji je bio skoro isključivo akustičan, El Mal Querer je flamenkom inspirisan zvuk osavremenio, malo ubrzao, ali i proširio dijapazon osećanja, opisujući jednu vezu koja je skrenula sa prave putanje u svim mogućim pravcima.
Jezik, kao i u slučaju albuma Chris, ne bi trebalo da predstavlja prepreku ka uživanju u zvucima španske gitare, kastanjeta ili, na primer, zvuka motora u pesmi De Aqui No Sales.
3. Father John Misty – God’s Favorite Customer
Američki kantautor i indi folk pevač svešteničkog izgleda, ogreban i oštećen svojim izolovanim i depresivnim dvomesečnim izletom u hotelskoj sobi, stvorio je album koji se zasluženo našao pri samom vrhu liste.
Uspevajući da se kroz satirične i humoristične tekstove podsmehne svom neželjenom iskustvu, kao u pesmi Mr. Tillman, ili pevajući iz perspektive svoje žene koja ga moli da se ne ubije u Please Don’t Die, ovaj umetnik je uspeo da kroz iskrivljeno ogledalo predstavi sve nedaće tadašnjeg menatalnog stanja. Pesme krasi i njegovo neviđeno oko za detalje i svaku promenu raspoloženja, pa slušaoci imaju utisak kao da sa njim prolaze kroz njegov unutrašnji vrtlog.
2. MGMT – Little Dark Age
Nakon pet godina, američki indi duo nedvosmisleno je izbacio svoj najbolji album do sada. Lišen velikih singlova poput dobro poznatih Electric Feel ili Time to Pretend, što ne samo da ga nije oštetilo, već mu je dalo na koherentnosti i nijedna pesma nije ostala da „visi“ u vazduhu.
Sint pop poslastica od početka do kraja, uz gotik elemente u Little Dark Age, osvrt na traćenje života uz telefon na Tslamp ili gigantski refren na pesmi Me and Michael. Detinji duh i sloboda ovih momaka nikad nije zvučala toliko lepo, a istovremeno i zastrašujuće i zlokobno.
1. Kids See Ghosts – Kids See Ghosts
Sve što je Kanje stvorio ove godine podelilo je njegove obožavaoce, ali i generalno muzičku publiku, osim ove kolaboracije sa Kid Kadijem. Jedan od ovogodišnjih Vajoming klasika, niza Vestovih projekata koji su izašli tokom leta, ubedljivo je žanrovski najraznovrsniji i, u kontekstu muzičara kao umetnika, najkreativniji.
U nešto više od dvadeset minuta, Kanje Vest i Kid Kadi, izborivši se sa mentalnim problemima i rehabilitacijom, zvuče bolje (i zdravije i zrelije) nego ikada, otvoreni i spremni da budu ranjivi pred svetom. Nedefinisan zvuk ovog projekta, koji spaja psihodeliju, rok (sempl Nirvane na pesmi Cudi Montage), hip-hop i r&b elemente, zvuči kao sloboda i dostiže kreativne Mlečne puteve kojima se retko koji izvođač približio ove godine.
Nema komentara