Roman „Stari kalendar jedne ljubavi“ je nostalgično prisećanje prošlog, lepšeg vremena. To je priča o ljubavi i nepotpunosti koja ostaje posle nje. Ovu priču od 2023. godine možemo pročitati na srpskom jeziku i to zahvaljujući pre svega Andreju Makinu. Francuski književnik je dobitnik Gonkurove nagrade za svoj savremeni klasik „Francusko zaveštanje“, koji novim delom nastoji da nas ponovo obori s nogu ili bar natera da se zapitamo o prolaznosti svega u životu.
Foto: Anja Popov/Izdanje Laguna
U centu zbivanja nalazi se Valdas, u početku dete, na kraju čovek u ozbiljnim godinama. Kroz sve ove opisane decenije prepliću se istorijska, revolucionarna i politička dešavanja sa mnogo, manje ili više, bitnih ljubavnih odnosa. Između skrivanja od neprijatelja i skrivanja dokumenata nalaze se Ketlin, Lera, Taja, Olesija,... Sve one su na neki način oblikovale život ovog čoveka, ali ovo je priča o Taji i ljubavi koja je trajala svega par dana. Veza ne mora da traje dugo da bi ostavila dubok trag, to je sigurno jedno od saznanja koje je pisac hteo da istakne. Makin o svemu piše vrlo jednostavnim jezikom, gotovo racionalno i gotovo nimalo romantično.
Taja je vrlo ratoborna žena. Snalažljiva i izmučena zbog svog teškog života, naročito detinjstva. Grube spoljašnjosti, ali lepa i veoma ranljive duše koju ne otkriva svakome. Ona je sušta suprotnost ostalim devojkama i ženama koje su prošle kroz Valdasov život. S druge strane, Valdas je iz imućne porodice. No, njemu se taj život uvek činio kao predstava za prijatelje i poznanike njegovog oca i maćehe. Kada upoznaje Taju, on je već uveliko van dometa komfornog života.
Prekretnica Valdasovog života je između dva kalendara. Prestanak korišćenja julijanskog kalendara 1918. godine značio je prelazak na gregorijanski i početak njegovog novog, tmurnog života. Tada je poslednji put video Taju koja ga je po ko zna koji put spasila, ovog puta nesvesna da će ostaviti samo tugu i melanholično sećanje na stari kalendar. Pola priče je njegov put prema njoj, a pola je sećanje i besomučan trud za vođenjem smislenog života.
„Stari kalendar jedne ljubavi“ nije poseban po radnji, ona je jednostavna, već viđena – ljubav, kao već dobro poznati saveznik u privlačenju čitalaca i sve to kroz prepreke koje život nosi sa sobom. Ipak, način na koji je ispričana priča razlikuje se od tipičnih ljubavnih romana. Makin piše poetično, a opet ne sladunjavo. Deluje da se mnogo više trudi da dočara prizor nego da vezu predstavi bajkovito, kad ona to već nije sama po sebi. Ljubav je prikazana kao nešto što se dogodilo i oblikovalo ga, a ne kao niz strastvenih, emotivnih trenutaka. Kroz celu knjigu provlači se neka ravnodušnost, nema afekta u emocijama i time nam besprekorno dočarava koliko je glavni lik pomiren sa prolaznošću vremena i koliko mu u ovom novom kalendaru ništa nije posebno važno.
Vreme briše mnogo toga, ali ne i emocije. Sa njima samo naučimo da živimo kako moramo baš kao što je to uradio Valdas povremeno se sećajući prošlog života u kome je ostavio pravu ljubav. I tuga i nostalgija koju oseća prikazane su kao nešto sasvim prirodno što se događa svakom čoveku.
Iako je ovaj roman vrlo kratak, on zahteva čitanje natenane. Potrebno je vreme da se poveže sa likom i da njegov život poistovetimo sa sopstvenim. Svaki čitalac ima svoju prošlost zbog koje će bolje razumeti i roman i sopstvenu sadašnjost.
Za sve koji vole introspektivne, emotivne priče umotane u istoriju ovo je knjiga koja može da vam ispuni nekoliko kišnih popodneva. Možda se najbolji opis svih segmenata i slojeva koje ovaj roman nosi nalazi upravo u rečenici pisca: „Njihov život se ušuška u vremenu staroga kalendara, nejasnom kašnjenju koje su ukinuli užurbani graditelji svetle budućnosti.“
Nema komentara