Udruženje za mlade koje se zalaže za ravnopravno društvo bez nasilja, “Irida”, objavilo je 8. februara 2026. godine nekoliko tekstova koji predstavljaju nastavak zbirke priča o seksualnom uznemiravanju pod nazivom I ovo je nasilje. Naslovi priča ,,Borilačka veština“, ,,Grimiznocrvena“ i ,,Bela košulja“, zabeležile su nekoliko oblika seksualnog uznemiravanja žena u javnom prostoru, što predstavlja ozbiljan društveni problem, nazvan takođe ,,fenomenom dugog trajanja“, te nagoveštava na nasilje nad ženama i strah od opasnosti koja se odvija u njihovoj svakodnevnici.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), svaka treća žena u svetu doživi neki oblik fizičkog ili seksualnog nasilja tokom svog života. Istraživanja Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) u Srbiji pokazala su da je 42% žena, nakon svoje 15. godine, doživelo seksualno uznemiravanje, od kojih je svega 3% prijavilo napad policiji.
Ključno u pomeranju fokusa i skretanja pažnje na prijavljivanje seksualnog uznemiravanja jeste postavljanje pitanja o društvenoj zajednici i radu institucija koje ne obezbeđuju bezbedan prostor u kojem bi se žene osećale sigurno i podržano, navela je Isidora Paklar, osnivačica i koordinatorka za informacije i edukaciju udruženja ,,Irida“.
„Suzdržanost žena da pokrenu pravne postupke nakon seksualnog uznemiravanja nije znak slabosti niti ravnodušnosti, već racionalna reakcija na društvo koje i dalje češće preispituje žrtve umesto počinilaca. Žene vrlo dobro znaju da prijavljivanje može da podrazumeva ponovno proživljavanje traume i izlaganje javnom sudu. Odgovornost je na sistemu da izgradi poverenje, kroz edukaciju, senzibilizaciju institucija i jasne i funkcionalne mehanizme zaštite“, objašnjava sagovornica.
Foto: Lidija Antonović/Novinarke protiv nasilja
Gotovo da ne postoji nijedno mesto u javnom prostoru da žene nisu bile pod strahom, zabrinute za svoju ličnu bezbednost. Radna mesta, škole, teretane, noćni klubovi, autobuska stajališta, ulice, hodnici zgrada i dr. dobila su sasvim novu dimenziju, u kojoj vlada osećanje obazrivosti kada u toku dana prođe veliki broj ljudi.
Da se ovakvi slučajevi i dalje dešavaju potvrđuje i Bojana Milić, koordinatorka SOS telefona ,,Ženskog centra“ u Novom Sadu.
„Desilo se da nam je žena tražila pomoć, ne samo dok je seksualno uznemiravana na ulici, već je pretrpila i digitalno nasilje sa ulice dok je bila u kući. Snimali su je. Situacija je jako strašna, nevjerovatno je dokle je naš sistem stigao, da žene ne mogu da dobiju adekvatnu pomoć od najvažnijih slojeva sistema. Pravo na život bez straha, na slobodu i život bez nasilja, fundamentalna su ljudska prava, koja ženama nisu obezbijeđena u ovakvoj društvenoj situaciji“, naglašava ona.
Odgovarajuća psihološka pomoć, savetovanja i edukacije, dostupne su ženama u vidu savetovališta, posebnih organizacija, psihologa i psihoteraputa koji posebnu pažnju posvećuju svojim klijentima i rade na njihovom daljem napretku u domenu mentalne stabilnosti.
Psihološkinja i psihoterapeutkinja Srpskog centra za Racionalno Emotivno Bihejvioralne Terapije (RE&KBT), Marija Apostolović, tvrdi da žene nikada nisu spremne na takve situacije niti se mogu u potpunosti pripremiti i zaštititi:
„To se dešava neočekivano i ostavlja žrtve u stanju šoka. Kako će neka žena reagovati zavisi od mnogo faktora: uzrast, iskustvo, zrelost, vreme i mesto gde se kritična situacija odvija, mogućnost da se odbrani ili pobegne. Ono što mogu da urade, jeste da razvijaju emocionalne i socijalne veštine koje bi mogle da im pomognu da prepoznaju patološku ljubomoru, posesivnost i emocionalnu manipulaciju“, savetuje psihološkinja.
Prvi korak za žene koje su doživele seksualno uznemiravanje jeste odlazak kod psihoterapeuta i početak razgovora. Dovoljno je reći jednu rečenicu, da bi psihoterapeut mogao da započne adekvatan rad sa klijentom, navodi psihoterapeut sa tridesetogodišnjim iskustvom u praksi, Biljana Havlek.
„Meni su dolazile žene koji su odlučile da dođu, ali sigurna sam da postoji velika količina žena koja se nikome ne obraća za pomoć. Ako se žene jave osobama koje su obučene da rade sa traumama i stresogenim doživljajima, što mi kao psihoterapeuti jesmo, potrebno je da kažu kako se osećaju. Dovoljno je reći: ,,Dogodilo mi se to i to“ i terapeut će dalje znati kako će postupiti sa klijentom. Terapeut je taj koji veruje klijentu, koji ga podržava, ne vodi klijenta, nego ga prati tamo gde klijent hoće da ide, prati tempo klijenta“, zaključuje ona.
Nema komentara